Fanatizam nespojiv s naukom

Šta nije bilo u redu sa Marksom? Ništa osim, možda, što nije bio marksista. Polemika koju je provocirao dr Zoran Stokić, naš istaknuti epistemolog nauke, pokazala je barem jednu stvar – marksista kod nas još uvek ima. To nije ni dobro ni loše. Za razliku od naših marksista, Marks se u svojoj postojbini (Zapadnoj Evropi) izučava, ali ne obožava. Prosto, tretira se kao i drugi mislioci 19. veka, poput Spensera, Milna i dr. Zato što ih nisu obožavali i razvijali su dalje sociologiju i filozofiju, za razliku od „marksističkih društava“, koja su napravila pauze od više od pola veka.
Da je marksistička ideologija (ne Marksova) i danas kod nas aktuelna, vidi se i po nameni nekih naših institucija (naučnih?), poput one gospodina Vladimira Ilića – „Centar za razvoj civilnog društva“. Samo marksisti gaje iluzije da se društvo gradi – ono prosto raste. Prediktivna moć humanitarnih nauka, hvala Zevsu, nije ni približno ista kao kod nauke o prirodi. Ljudsko ponašanje, pa u manjem stepenu i društveno, ima značajne elemente spontaniteta.
Samo zahvaljujući marksistima-lenjinistima znali smo da „Amerika i Engleska biće zemlja proleterska“. Ponesen uzletom prirodne nauke u njegovo vreme, Marks preslikava zakonitosti prirode na društvo u celini, uzimajući, u prvoj aproksimaciji, da su ljudi roboti. Njegova podela socijalnih sistema ima analitičku vrednost, baš kao i Lineova botanika, ali ne i atribut kreativne nauke, jer nema prediktivnu moć. Istorija pokazuje da svako društvo u nekoj epohi ima elemente svih Marksovih socijalnih sistema, od tradicionalnih društava do liberalnog kapitalizma.
Marksova „predviđanja“ nisu predviđanja, već „predlozi za usvajanje“. Lenjin je predlog prihvatio, Ruzvelt samo delimično, Hitler još manje. Rezultate znamo. Ono što je karakteristično za našu polemiku, i to je osnovni razlog zašto se uključujem, jeste razlika u nivou, odnosno načinu komuniciranja. S jedne strane imamo pozivanje na opštu metodologiju nauke kao takve, s druge apodiktičke sudove. Ono što najviše zabrinjava jeste izlazak iz intelektualnog diskursa, kao posledica opšte „radikalizacije društva, koju treba shvatiti, nažalost, bukvalno. Argumenti ad hominem, tipa „Niste ništa pročitali…“, koliko su jalovi toliko su i kompromitujući. Kad nestanu argumenti, nastaje vređanje, zapenušanost u dijalogu koji počinje kao polemika, a završava kao svađa.
U ovakvoj atmosferi agresivnim učesnicima je teško da kontrolišu ne samo jezik već i faktografiju koju pokušavaju da koriste. Jedan učesnik završava svoj napis citirajući „narodnu poslovicu“ – „Ne veruj onome ko je pročitao samo jednu knjigu!“ Autor, koji se u istom nastupu poziva na Tomu Akvinskog, svakako je zaboravio autorstvo ove maksime (Toma Akvinski), pa je prebacio loptu nevinom „Narodu“. U „plamu borbe“ neki autori olako su izricali sudove o nauci i nekim paranaučnim disciplinama. Da je nauka „izrasla iz magije“ jedna je od više teza o poreklu nauke (Frejzer, na primer), ali promovisati magiju kao „pranauku“ malo je rizično. Još gora je situacija sa nesrećnom astrologijom, koju isti autor proglašava za proto-astronomiju. Istini za volju, ova zabluda je kod nas veoma raširena, što nije nimalo bezazlena stvar, s obzirom na bujanje astrologije i astrologa u javnim medijima. Astrologija je nastala u Vavilonu u petom veku p.n.e. Vavilon je u to doba bio vodeći centar astronomije u svetu i samo zahvaljujući nauci koja može da odredi (i predvidi) položaje nebeskih tela, dakle astronomiji, moglo je da se razvije ovo šarlatanstvo, što astrologija i jeste.
U školi su nas učili da je „Marks ključ za razumevanje Hegela“, s tim što taj ključ „postavlja Hegela sa glave na noge“. Hegel je bio sinonim omraženog idealizma, ali kada se radi o obračunu sa naukom, sva sredstva su dozvoljena. Jedna stvar je ipak zajednička i hegelijanstvu i marksizmu – to su religijski sistemi. Doduše, bez Boga, ali religije jesu. A gde ima religije, ima i religijskih fanatika. Nažalost, tu se ništa ne može, jer fanatizam izlazi iz okvira racionalnog, pa time i nauke.
Hegel je bio i ostao u svojem 19. veku. Dvadeseti, pa možda i ovaj naš, ostaće „u znaku Imanuela Kanta“.