Francuska borba za ljudska prava Srba na Kosovu 1Foto: Facebook/Privatna arhiva

Moram priznati da sam jedva uspela da pročitam svih deset strana napisanih o životu srpskog naroda na Kosovu, a da pri tom zadržim suze, kao i nemoć i bes prema onima koji su ih doveli u takvu poziciju, dok godinama unazad ne rade ništa kako bi se bilo šta promenilo u njihovu korist, već naprotiv.

Želela bih da na narednim stranicama skrenem pažnju na činjenice koje se tiču srpskog naroda o kome skoro i da ne znamo da postoji, kao ni kakav je njihov život na KiM-u. Uglavnom samo slušamo o Srpskoj listi, tačnije naprednoj, koja svim silama radi sve kako bi se izborila za “nečija prava”.

Jedan od najbitnijih i najpotresnijih događaja koji je u najvećoj meri obeležio i pogoršao položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji dogodio se 1999. godine, kada je veliki broj stanovnika napustio KiM. Kako ističe francuski autor teksta “Srpski duh otpora” Žan Kristof  Bison „…posle 78 dana bombardovanja od strane međunarodne koalicije (uključujući i Francusku) i bez mandata UN-a, Beograd je ustupio svoju pokrajinu, koju će albanska većina proglasiti nezavisnom 2008. godine“.

Nakon toga, procenjuje se da je preko 200.000 napustilo KiM, dok trenutno tamo živi oko 100.000 srpskog stanovništva.  Određeni broj njih, ostao je zbog raznih povlastica koje već godinama uživaju od strane srpske vlasti, jedan deo stanovništva ne želi da napusti svoju otadžbinu i familiju zbog vezanosti za sve ono što su tokom svog života izgradili i proživeli, dok najveći broj njih nije u mogućnosti da ode odatle, sve i da hoće. O njima govori i Žan Kristof  Bison “često najsiromašniji ili najstariji stanovnici, okupljaju se u enklavama, u kojima nikada nisu zaštićeni od izbijanja nasilja. To je razlog zbog kog neki Srbi odbijaju da napuste svoja sela, gde su, u okruženju kosovskih Albanaca i dalje odsečeni od sveta, u opsesivnoj atmosferi. Zaseok Novake, oko petnaest kilometara od Prizrena, je najpatetičnija ilustracija. Bolno je dosegnuta prašnjavom stazom leti i močvarnom zimi. Normalno, uprkos stalnom ponavljanju zahteva seljaka, kosovske vlasti se nikada nisu složile da im bar asfaltiraju puteve.“ A, dodala bih, ni srpske…

Takođe, postoje i oni koji, prema rečima jednog od meštanina Branka Gligorijevića, žive u tolikom strahu, da pri odlasku u Severnu Mitrovicu radi kupovine, organizuju konvoje od nekoliko vozila kako bi sprečili eventualne napade na putu do tamo. „Mi radimo u autarkiji: sve što se ovde proizvodi, konzumira se na licu mesta. U vreme žetve, pošto nemamo potrebnu opremu zbog nedostatka budžeta, pozajmljujemo se međusobno putujućim poljoprivrednim mašinama, koje se kreću oko srpskih enklava na Кosovu. Nije bitno, moramo da se po svaku cenu držimo: tu smo kod svoje kuće!“

Čitajući reportažu Žan Kristofa Bisona, niko ne može da ostane ravnodušan i poražavajuće je što o životima naših ljudi sa Kosova i Metohije saznajemo od francuskog novinara (jedan od izvora mu je bio i  humanitarac Arno Gujon), jer pristup mnogima od nas koji bismo želeli da se uverimo o svemu ovome na licu mesta i objavimo u javnosti, nije dozvoljen. Što od strane kosovske vlasti, što od naše, jer bi nam svim silama onemogućila da objavljujemo priče o stvarnom životu većinskog srpskog stanovništva (naročito onog koji živi van Severne Kosovske Mitrovice). Tačnije, bilo šta u čemu oni nisu glavni “junaci i borci za prava Srba na Kosovu”.

Nažalost, umesto toga, prinuđeni smo da već duži period slušamo priče od predsednika Aleksandra Vučića o rešavanju kosovskog pitanja, tačnije o nekom razgraničenju, za koje i dalje ne znamo šta bi ono tačno podrazumevalo.

Gospodine predsedniče Aleksandre Vučiću,

  • Šta će biti sa srpskin narodom koji ne živi u Severnom delu Kosovske Mitrovice, a čini većinu srpskog stanovništva na KiM? Da li ste se njih već odrekli i prepusitli ih samima sebi, kao i kosovskim Albancima, u ime Severne Kosovske Mitrovice koju tražite? Zar su njihovi životi manje vredni od onih u Severnoj Mitrovici?
  • Kome odlazi novac koji se svakodnevno šalje iz Srbije na KiM i po kojim kriterijumima se raspoređuje? Očigledno je da do onih kojima je najpotrebniji ne dolazi.
  • Da li ste nekad posetili neku od enklava u kojima žive izolovani Srbi ili samo posećujete mesta gde Vam veštački aplaudiraju i dočekuju oni koje plaćate da zastupaju Vaše i svoje interese na KiM? Jeste li za sve ove godine dok ste na vlasti i navodno se borite za srpski narod bar jednom posetili zaseok Novake? Šta će biti sa tim ljudima, koji žive u katastrofalnim uslovima, ako dođe do razgraničenja za koje se toliko zalažete?
  • Koja je funkcija Srpske liste na Kosovu i Metohiji? Koga i na koji način oni predstavljaju u kosovskim organima vlasti?
  • Poznato je da reagujete na sve što neko kaže ili objavi, čak i na društvenim mrežama, pa zašto se niste oglasili nakon ove objavljene reportaže? Ne smete da optužite poznatog francuskog novinara da “laže i izmišlja”, kao što to redovno radite sa našima?

Uprkos svemu što svakodnevno proživljava narod na Kosovu i Metohiji, oni ne odustaju od svoje otadžbine (što govori i originalan naslov objavljene reportaže “Na Kosovu se Srbi opiru”), dok ste Vi odavno digli ruke od njih, zajedno sa međunarodnom zajednicom.

Borba za ljudska prava je osnovni postulat svih međunarodnih i domaćih zajednica i organizacija. Ko i na koji način brani prava srpskog naroda koji živi na KiM?