foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV/DS)U distopijskom romanu „Sluškinjina priča“, autorke Margaret Atvud, neke žene bez imena i prezimena, nazvane Sluškinjama, svedene su na mašine za rađanje, a u službi totalitarnog režima izmišljene Republike Galad. Neke druge žene, koje kuvaju i čiste, takođe nemaju individualna imena – zovu se Marte.
Ovih dana pažnju javnosti zaokupira izvesna Radica čija pošta stiže na adresu narodnog poslanika Đorđa Miketića, koji je slučaj obelodanio. Tehnička premijerka odmah je sazvala vanrednu konferenciju za štampu na kojoj je ovog političara optužila za „brutalnu laž“, tvrdeći da Radica ne postoji. U narednom obraćanju javnosti premijerka odstupa od prvobitne izjave. Sada Radica postoji, ali u ulazu pored Miketićevog. Tu ona živi svoj mali skromni život, a za sve je kriv poštar koji Radičine račune ubacuje u pogrešno sanduče. Ispostaviće se da ni to nije tačno, zato što u ulazu pored Miketićevog ne živi niko, pa ni Radica, jer, kako je naveo, reč je o dvorištu gde ne postoji stambena jedinica. Epilog priče je privatna Miketićeva tužba protiv premijerke za neovlašćeno raspolaganje ličnim podacima.
Što se tiče poštara, on je prošao dobro. Na sreću, pogrešio je samo u premijerkinoj mašti, čega je ona svesna, inače bi ga optužila da sarađuje s onom privatnom kurirskom službom čije poslovanje je odjedanput krajnje sumnjivo vlastima, te je policija morala da im upadne bez sudskog naloga „u po burne crne noći“. E, ta služba, ona je u dosluhu sa poštarom – sada u našoj mašti koja se nadovezala na premijerkinu – i nije važno što je poštar imaginarni, neprijatelj ne bira sredstva. Platila mu je da ubacuje račune nedužne Radice pravo u sanduče opozicionog političara, znajući da će tako slučaj dospeti u medije. Zašto to radi kurirska služba? Da bi destabilizovala Srbiju i zaustavila je, a znamo da Srbija ne sme da stane. Ako stane, teško nama. Ako je kurirska služba uspela da zaustavi Poštu Srbije, kako tvrdi vlast, zaustaviće i samu Srbiju. Pitanje je časa.
A sad da se vratimo nedužnoj Radici.
Možemo zaključiti da je Radica vrlo važna ovom režimu, inače čemu obraćanje javnosti predsednice vlade i sve ostalo što je usledilo? Moglo se odmah pretpostaviti da slučaj Radice nije usamljen. Ne bi se valjda premijerka na hitnoj vanrednoj konferenciji za medije bavila jednom jedinom osobom, i to sasvim običnom i anonimnom, u smislu njenog postojanja ili nepostojanja – ima nas, ipak, skoro sedam miliona. I šta se sada događa? Vlast se očigledno peče na tihoj vatri, jer je Radica izabrala nezgodnu adresu za svoje fantomsko prebivalište. Gde baš nađe, Radice, tu da se useliš? Neke druge Radice bile su opreznije ili su samo imale više sreće. I tako dolazimo do množine sa početka priče. Sluškinje i Marte. Republika Galad ima njih, Srbija ima Radice.
Dolazimo zapravo do obrasca po kojem funkcionišu svi totalitarni i diktatorski režimi: svođenje podanika na funkciju održavanja postojeće strukture vlasti. U Republici Galad Sluškinje su materijal za reprodukciju, jer bez nataliteta nema ni opstanka države. U Republici Srbiji Radice su materijal za izbore. Dobro, možemo zamisliti i Radovane, ali Radice bolje idu uz nasilje. Zašto nasilje? Ako vas neko primorava da menjate svoje prebivalište, makar to bilo i samo na papiru, šta je to drugo nego nasilje? A ništa lakše u Srbiji nego zlostavljati ženu. Uzgred, nije nezanimljivo znati ima li više Radica ili Radovana. Mnogo toga ostaće tajna. Možemo samo da nagađamo kako uopšte izgleda proces proizvodnje fantomskih glasača. Znamo za reinkarnaciju i kolonizaciju, ali ko zna kakvih još akcija ima. I ne znamo kakvim se sve metodama vlast služi da ljude natera da se prijavljuju na lažne adrese, što je i zakonom zabranjeno. Osim što je duboko nečasno i nemoralno.
Mnogo je simptoma cepanja „ličnosti“ naprednjačke države. Jedna je i suviše vidljiva, bučna, hvalisava, razmetljiva, nadmena, blazirana, egoistična, kičasta, naizgled puna samopouzdanja – i takva caruje ekranima nacionalnih televizija. Druga je nevidljiva i duboko skrivana, u vidu vojske botova, tajanstvenih kol-centara, fantomskih glasača i ko zna čega još što su uspeli da sakriju od očiju javnosti. Drugim rečima, mračna Srbija koja je gorivo za lažni sjaj ove prve, sveprisutne.
Ali, ni u književnosti, ni u životu, diktature ne traju večito. Tridesetak godina posle romana „Sluškinjina priča“, Atvud objavljuje roman „Svedočanstva“, kao nastavak. Radnja ove priče odvija se 15 godina posle događaja iz „Sluškinje“, kada nakaradni totalitarni teokratski režim Republike Galad ispoljava prve znake slabosti i urušavanja.
Pa, ako ima nade za Sluškinje i Marte, možda ima i za naše Radice i Radovane, a i za sve nas koji nismo Radice i Radovani. Možda 17. decembar pruža nadu da će posle dvanaestogodišnjeg obezvređivanja privatnih života, u svakom smislu, čovek ponovo biti važan društvu i državi, ali ne kao glasački materijal, već kao građanin sa svojim zakonom garantovanim pravima i obavezama. Zato, glasaj, Radice. Glasaj za to da više ne budeš lik u distopijskoj prozi. Da ne budeš materijal. Da ne budeš element množine. Da ponovo budeš jednina. Da ponovo budeš individua s imenom i prezimenom, s jednom jedinom adresom na kojoj živiš, s pravom na dostojanstvo, privatnost, na slobodan izbor. Glasaj, Radice. Da više nikada ne budeš fantom.
Autorka je književnica i slobodna novinarka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
