Goca Suša, duša novinarstva  1Foto: Zoran Raš

Mi koji smo rođeni devedesetih, kada je rat u Jugoslaviji potpomognut nacionalizmom već uveliko bio osmišljen i u toku, nepravedno smo lišeni odrastanja, sazrevanja i života u normalnom društvu. Sociopolitičke patologije su se protegle kroz ceo naš život, od detinjstva do odraslosti, bez opravdane nade da će ikada biti bolje.

Društvenu normalnost spoznavali smo samo kroz sećanja i priče naših roditelja, baka i deka na jedno drugo vreme i jednu drugu zemlju u kojoj je čovek mogao biti čovek bez obzira na lična svojstva i poreklo, u državi koja je formalizovala ideju stariju od nje, produkujući novu vrednost i obezbeđujući dostojanstven život za svakog.

Sentimentalnost više nije bila samo romantizovano, nakićeno sećanje, već je poprimala jasnu i važnu upotrebnu vrednost.

U tom kulturnom, političkom i ljudskom ludilu u koje smo ubačeni, deca devedesetih su imala sreću da životni prostor dele sa onima koji su Jugoslaviju u različitim epohama stvarali, nadograđivali i vremenom postali njeni simboli.

Šta će biti sa generacijama rođenim i odraslim u „doba Vučića“, u vremenu kada su vrednosni orijentiri oličeni u ličnostima odavno mrtvi, a novoosmišljene anomalije upodobljene – plašim se i da pomislim.

Tim pre je važno vaspostaviti kulturu sećanja na vreme i ljude kojih više nema, a koji su glasnogovornici i simboli ljudskosti i normalnosti.

Jedna od njih bila je i Goca Suša, dobri Velja Ilić bi reko Goca Duša.

U domove širom Jugoslavije putem malih ekrana ušetala je nestandarnog izgleda, napuklog glasa, radikalna i beskompromisna u stavovima. Bila je popularna i voljena, jer je na najlepši način živela ono u šta je verovala. A verovala je ne samo u Jugoslaviju, već pre svega u dobrotu i plemenitost. Ništa kod Goce nije bila poza, propaganda, ništa nije bilo fejk.

Početkom devedesetih, u jeku raspada države i procvata ništavila oličenog u laži, ratu, kriminalu, nepismenosti, siromaštvu, hapšenju i ubijanju neistomišljenika, vladavini neljudi i polusveta, pokušavajući da sačuva estetizovanu moralnost i etičnost, braneći principe svoje profesije i elementarne ljudskosti, Goca daje otkaz RTB-u i odlazi u Yutel.

Prepoznavši etnonacionalističke tendencije u uređivanju programa, ubrzo napušta i ovu medijsku kuću i prelazi u još uvek slobodnu Borbu. Potom napušta i prorežimski i ratnohuškački UNS, osnovavši sa grupom kolega NUNS.

Početkom dvehiljaditih nakratko se dva puta vraća na RTS, verujući da su počeli duvati vetrovi koji će omogućiti nezavisno, slobodno, profesionalno i objektivno novinarstvo.

VIN produkcija možda najbolje opisuje principijelnost, časnost, profesionalnost i hrabrost Goce Suše.

U najsmutnijim vremenima, kada je po život bilo opasno i misliti, kamoli živeti i medijski emanirati opšta humanističko-civilizacija uverenja, ona je gotovo partizanski, gerliski širom Srbije „rasturala“ video-materijale VIN-a.

U zrelim godinama, sa velikom biografijom, 2012. godine napušta i posrnuli Blic, a borbu nastavlja kao kolumnistkinja Danasa i članica Saveta REM-a.

Duša novinarstva i Jugoslavije napustila nas je pre godinu dana.

Ovo je samo delić sadržaja njene biografije i života. Mali je prostor da se navedu svi detalji i opiše značaj njenog rada i delovanja, a još više boli što je posle godinu dana praktično zaboravljena.

Zaborav često dolazi sa ne samo kao posledica indolentnosti, već konteksta kojem ne odgovara ni privid, makar to bilo samo sećanje na onaj bolji deo naše zajednice koji je bio suštinski opozit represiji vremena ogrezlog u nepočinstvima svake vrste, vremenima koja dehumanizuju čoveka do krajnjih granica.

Anticipacija života i dela poput Gocinog može biti opasno za pojedince koji su nezasluženo u obrnutom redu stvari stekli status i privilegije, zauzeli pozicije moći, institucionalizovali devijacije, unesrećili, zavadili i unazadili čitave generacije, razorili nadnacionalnu, progresivnu društveno-kulturnu matricu, kako bi oni, gadni i nakaradni kakvi jesu bili dobro.

Zbog toga je, što kontekstom, što objektivnim preprekama onemogućeno podsećanje na etičnost i ljudskost.

Tim pre je potreba za tako nečim veća, jer su nam godine smrti donele suficit smrti, a deficit sećanja na ljude kojih bismo se morali sećati. Ne zbog njih, već zbog nas.

Budući da nam DŽDŽI vek nije doneo mnogo, pa ni onoga čime bismo se mogli ponositi, Jugoslavija, njene vrednosti, dostignuća i simboli i dalje ostaju referentni okvir, pod pretpostavkom da nam je još uvek stalo do normalnosti i bolje budućnosti.

Goca Suša je jedan od simbola, a odnos prema ličnostima poput nje definiše i ukazuje na odnos prema nama samima.

Autor je predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.