Godina izgubljenih jubileja

Neki su rekli da je to prosto greška u protokolu, a drugi da je to zato što je ona izazvala tu veliku ljudsku klanicu. U njenoj istorijskoj svesti je to velika pobeda, nastavljena znatnim teritorijalnim proširivanjem, kao i formiranjem prve Jugoslavije u kojoj su se prvi put okupili južnoslavenski narodi bez tutora sa strane. Srbija je ovu godišnjicu obeležila vojnim manevrima u celoj zemlji, koja nije bila bez odgovarajuće simbolike i političke poruke. Domaćin evropskog okupljanja francuski predsednik Makron, poslao je poruke upozorenja pred narastajućim nacionalizmima, ksenofobijama i rasizmom sa kojim se suočavaju savremena Evropa i svet.

Ako je stogodišnjica završetka Velikog rata bila prilika da Evropa pogleda u budućnost, podsećanje na vek od formiranja Kraljevine SHS, potonje Kraljevine Jugoslavije i 75 godina trajanja Jugoslavije, u našim lokalnim koordinatama, bila je prilika za retrospektivni pogled i neusaglašene, dijametralno suprotne ocene. Da li je to najveća greška pobedničke Srbije ili kruna njenih pobeda i istorijskih težnji? Čini se da se iz ovih ideoloških premisa sagledava uzrok njenog potonjeg rasturanja. Ko je ,,ubica“ te „tamnice naroda“ ili njihovih „ostvarenih istorijskih težnji“? Oni koji su bili (ne svojom voljom) na strani gubitnika ili oni koji su se našli na strani pobednika? Ili u drugoj Titovoj Jugoslaviji koja je postavila drugačije istorijske jednačine – ko je bio stvarni pobednik, a ko gubitnik građanskog, oslobodilačkog rata ili socijalističke revolucije? Između nacionalnog i ideološkog uspostavljena je drugačija relacija dok se „jednom troimenom narodu“ pridružila grupa „novokomponovanih nacija“, pa je od jednog nastalo šest jugoslovenskih naroda plus brojne narodnosti od kojih će jedna zadati mnogo problema koji traju do danas.

Da u socijalističkoj Jugoslaviji narasta nacionalizam ukazivali su puno pre njegovog razornog dejstva, brojni intelektualci. Bio je to ozbiljan simptom da nešto nije u redu ili sa socijalizmom ili sa idejom Jugoslavije ili njenom političkom praksom. Društvo se nije pokazalo sposobnim da se suoči sa svojim problemima. Sumnja je ostala u valjanost svake od ovih ideja. Ali razorni nacionalizmi ne sumnjaju u svojoj slepoći i agresivnosti. Oni uvek imaju gotove odgovore u isključivosti i mržnji. Danas na period socijalizma možemo gledati kao na jedan kratki istorijski eksperiment. Ali ideja Jugoslavije nije tako jednoznačna. U toku 75 godina njenog postojanja iskristalisale su se mnoge stvari na problematičnom Balkanu što je inače istorijski neznatan period. Mali balkanski narodi su uprkos velikodržavnih pretenzija sa strane formirali svoje države i očuvali svoje nacionalne identitete upravo zahvaljujući jugoslavenskom okviru. Kao jugoslavenski kulturni prostor postigli su velika dosegnuća ne zaostajući za drugim velikim nacijama, dok je Jugoslavija bila značajan politički činilac u dinamičnom 20 veku. Unutarnji etnički dinamizam malih razlika kao da je formirao dvostruki nacionalni identitet, onaj zajednički -jugoslovenski, uz onaj posebni nacionalni. Ova dihotomija nije prerasla, verovatno nije ni mogla, u jugoslovenstvo kao nacionalnu odrednicu, mada je bilo i takvih u znatnom broju. Danas su takvi izbrisani sa spiskova za nacionalno izjašnjavanje, ali nisam siguran da je taj osećaj izbrisan iz njih samih. Postavlja li ovo pitanje Jugoslavije kao velike ideje, nažalost takve koja je ostala nerealizovana do kraja? I da i ne. Da, jer je imala veliku emancipatorsku ulogu koja je male, istorijski porobljene narode, okupila u jednu državu znatnih kapaciteta. Ne, jer ta emancipacija nije prevazišla nacionalni okvir, pa time i nacionalnu državu kao istorijski okvir pred integracijama koje su se nudile kao regionalne i evropske. Drugim rečima, na izbore koji su se nudili, odgovoreno je istorijskom regresijom.

Danas, suočene sa savremenim izazovima, svaka od jugoslovenskih nacija postavlja pitanje sopstvene budućnosti. Za mnoge od njih ta budućnost nije više tako izvesna jer se suočavaju sa problemima odliva stanovništva, ekonomskog zaostajanja i kolonijalnog statusa. Kao male zemlje u globalizovanom poretku širih integracija suočavaju se marginalizovanim položajem u kojem se realno suočavaju i sa gubljenjem svojih tradicionalnih pa i kulturnih identiteta. Očajničko, anahrono pa i iracionalno postavljanje ovog pitanja deluje u najmanju ruku histerično. Atavizmi koji se uočavaju samo su znak da onaj sloj identiteta – jugoslovenski, nije popunjen drugim prihvatljivim sadržajima. Danas, možda sa manje negativne strasti, možemo postaviti pitanje njegovog bića. Da li je to ono nešto više što se dobija od prostog zbiranja pojedinačnih činioca ili organski deo bića kojeg smo postali svesni njegovim gubitkom? Jugoslavije nema, ali su njeni antagonizmi ostali. Poruka rušenja Vavilonske kule je međusobno nerazumevanje i sukobi. Ova pitanja će još dugo opterećivati našu ukupnu svest, ne samo političku. Prisećam se mudre opaske Halila DŽubrana – „Teško onom narodu u kojem svako pleme hoće da bude narod“. Nije na odmet prisetiti se Vukove poslovice: „Ko neće brata za brata, imaće tuđina za gospodara“.

Nisam uveren da je sada moguća neka treća Jugoslavija. Vreme će pokazati šta će biti sa idejom EU koja se nudi alternativom. Nakon veka jugoslovenski narodi su ponovo podeljeni između Istoka i Zapada. Slovenci i Hrvati su na Zapadu. Srbi još uvek na Istoku, u društvu sa Bošnjacima, Makedoncima i Crnogorcima i kamenom oko vrata – kosovskim Albancima. Pre nego se dosegne „Večni Istok“, tamo gde sija „Večito Sunce“, mora se ipak početi putovanje na Zapad. Ne kreće li se Sunce od Istoka ka Zapadu. Dugo putovanje kroz mrak. A između stanja i cilja je putovanje kao put ili izgovor. Uvek je u pitanju izbor. Nadajmo se nešto sunčanijoj 2019 godini. Da li zapravo sa njom počinje ovaj pun nade i očekivanja a tako obespokojavajući 21 vek?

Autor je akademski slikar iz Novog Pazara