Gospodo policajci postavljate li sebi pitanje – čija smo mi policija i šta radimo?

Čiji su ovo sudovi i tužilaštva, nastavlja da se pita davni student u meni. Da li je ova vojska naša, ili ako nije, čija je? Da li su naši gradovi u kojim živimo i krećemo se, radimo, venčavamo se, gde nam se deca rađaju, idu u škole i osamostaljuju se, a gde će nas jednog dana ispratiti sa ovog sveta, ili ako nisu čiji su? Da li je RTS koju svi plaćamo, uostalom kao i policiju, vojsku, sudove i tužilaštva, naš ili je vlasništvo u ovom slučaju SNS-a, odnosno partije na vlasti.

Zašto tako važna institucija sa ogromnom tradicijom poput Matice srpske nije naša nego je njihova, odgovorna Vučiću odnosno strahu od Vučića? Kakva je uopšte to podela na „Naše“ i „Njihove“ kada se radi o institucijama država? Da li to znači i da država Srbija nije naša nego njihova i da smo mi koji smo „Naši“ stranci u sopstvenoj državi i da je za očekivati da se preispita status našeg državljanstva. Eto, dakle, ključnog pitanja: Čija je ovo država?

Možda bi to pitanje trebalo postaviti ekstremnije: Čiji je ovo život, moj (tvoj, naš) ili je neko drugi vlasnik tog života? Usuđujem se ipak reći, mog, tvog, naših života. Već duže od 3 decenije prisustvujemo tom nebuloznom projektu svih vladalaca Srbijom (osim Zorana Đinđića) koji nas sa manje ili više intenziteta ubeđuju kako treba da se odreknemo svojih života i kako će to za nas biti najbolje, jer nas „ONI“ vole više (brže, jače) od nas samih.

Takva suluda ideja ne može opstati, čak ni u Srbiji. Ni uz takve gigante propagande poput Informera i Pinka. Zle „gigante“. Kako god, istina uvek odnekud dopliva i ima tu čudnu osobinu, nepotopljiva je. No, vratimo se prvom pitanju sa početka ovog teksta. Dakle, policiji. Da li (ne)poštovana gospodo policajci postavljate sebi ovo pitanje? Čija smo mi policija i šta mi radimo, da li radimo po profesionalnim pravilima i po zakonu i da li prema svima postupamo na jednak način.

Da li je normalno da 15-ak inspektora pretresa prostorije nekog Novosadskog zbora jer su bili posmatrači na izborima u Kuli, ili bi trebalo ispitati koji su to građani ove zemlje došli da izbore „posmatraju“ sa bejzbol palicama, štanglama i sekirama. Da li ste, gospodo policajci, priveli i detektovali „ljude“ koji su ugrozili život Lazara Dinića koji je izveštavao iz Bora? Da li se osećate poniženo kada vas 15 inspektora pretresa prostorije zbora Novi Sad a nijedan se ne bavi ovim pokušajem ubistva Lazarevog? Da li kad slušate predsednika svojih glasača mislite da on govori istinu ili laže? Da li predsednik svojih glasača jeste predsednik svih ili njegovih? Da li ste njegovo vlasništvo? Koliko ima tih njegovih i da li ste spremni na rat sa sopstvenim građanima, koji je očigledno u pripremi? Da bi se moglo i dalje besomučno krasti.

Kad ste ga zaposlili kao svog službenika za odnose sa javnošću? A možda ste i vi uočili dve glavne osobine radikala. To su rasipništvo i maroderstvo. Rasipništvo kao iskustveni recept Šešelja i Vučića, trošenje tuđeg novca. Da su ga ikad zaradili regularno ne bi ga tako rasipali. A svu političku korist (i materijalnu) do dana današnjeg, zaključno sa tragičnom smrću mlade žene, studentkinje Filozofskog fakulteta, zaradili su na maroderstvu. Na mržnji. Podelama, nesrećama i smrtima. Od devedesetih do danas. Nisu oni kao Bili Piton pošteno otkopavali grobove već 20 godina, oni su proizvodili grobove. I nastaviće, gospodo policajci, nadam se da ćete se zamisliti i da nećete u tome učestvovati.

Većina građana Srbije je na strani istine i pravde. Taj trenutak je morao doći, istorija uči o tome. Studenti su nam držali čas. A vi se, gospodo policajci, odlučite da li vam ove dve reči nešto znače! Na kojoj ste strani istorije?

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.