Foto: Lična arhivaZa nešto više od dva i po veka koliko postoji pod imenom koje svi znamo i volimo, Novi Sad je uspeo da se odrekne samog sebe.
Srećniji gradovi imaju privilegiju da rastu i razvijaju se od ideje ka stvarnosti, međutim Novi Sad se u novijoj istoriji volšebno opredelio da stvarnost unazadi ka temelju ideje.
Grad koji više nije glavni za put u sutra spakovao je prepričano juče, a kofer mu je i dalje prazan.
Novi Sad je postao limbo za sopstvene snove.
Grad koji fantazije naplaćuje zdravljem i duhom čim se neko drzne da oživi ideje kojima se masovno hvalisamo.
Novi Sad je postao, ili ostao, palanka čiji najlepši epiteti tavore u prošlosti, prizivani kao loša navika u nedostatku jednako vredne zbilje.
Uzmite, na primer, neku od lepih karakteristika koje prišivamo ovoj naseobini, postavite je nasuprot stvarnosti i razumećete zašto je Novi Sad izrastao u grad naopakih paradoksa.
U mestima lepih paradoksa naizgled nespojive ili nelogične misaone celine u vezi s tim gradom imaju lepši i srećniji ishod.
U našem slučaju i za naših života paradoksi se rađaju, žive i umiru po scenariju sa najlošijom zamislivom završnicom.
Moto Novog Sada glasi ‘Grad po meri čoveka’. Ako ovo zaista jeste grad, živo biće kome takva naseobina sada može biti po meri nije obavezno čovek. Štaviše.
Ako se kojim slučajem zaista radi o čoveku čije su mere i aršini u dosluhu sa originalnom idejom Novog Sada, a to su kvaliteti zbog kojih je grad tokom istorije zaradio laskave nadimke, onda ta osoba ili više ne živi ovde, ili pati kao ljudi sa tesnim cipelama koje su pri tome i bušne.
Naš je moto zapravo sledeći: „Ne diraj, proći će, valjda.“
Istinu govoreći, mi volimo ideju Novog Sada ali ona više ne postoji.
Reći za Novi Sad da je ‘Srpska Atina’, danas, 2022. godine, pouzdan je znak nerazumevanja sredine u kojoj živimo.
Naša varoš je trenutno evropska prestonica kulture i takva bi konstatacija mogla goditi našoj sujeti kada ne bi znali šta kultura zapravo jeste.
A biti kulturan, ili činiti šta korisno u toj oblasti ljudskog delovanja, podrazumeva otvoreni društveno-politički sukob sa dve grupe sugrađana – ljudima koji vode ovaj grad i onima koji ga neutemeljeno hvale.
Grad nikada nije bio veći, a istovremeno je postao uži i plići.
Kažu očevi i oci da smo bogatiji i povezaniji, u situaciji kada kupovina cveta od izgladnele starice na ulici podstiče prekršajno delo, a novo poznanstvo vredno čuvanja, sa nekim drugačijim – incident.
Novi Sad se drastično smanjio i sasušio onog trenutka kada smo oberučke prihvatili reč ‘tolerancija’, kao da je posredi nešto dobro i vredno hvale, a ne trpno stanje u kom tek elementarna pristojnost i poštovanje primordijalnih zakona sprečavaju zveri da se tako i ponašaju.
Da li nam je to mera, da budemo kontrolisani zverinjak?
Da se merimo prema otklonu od zla, a ne bliskošću sa dobrotom?
Mislim da nije.
Da je Novi Sad zaista sve ono što volimo da mislimo o njemu, mi na koncu danas ne bi sedeli ovde.
Ne bi postojala potreba da se čovečnost, ljudski karakter i stvaralaštvo prepoznaju i nagrađuju van institucija osnovanih da služe idealima i vrednostima većim od nas samih.
Da je Novi Sad stvarno nekakva prestonica kulture, u njemu bi bilo lakše podići spomenik carici zaslužnoj za pedigre kojim se neumereno hvalimo nego murale ratnim zločincima.
Da smo vredni te titule, sveštenici ne bi krečili umetnička dela i proterivali umetnike iz galerija, a grad ne bi postao poligon za demografski inženjering i urbicid.
Zajedno sa Vojvodinom, Novi Sad je duže od 30 godina teritorija na kojoj se najbrutalnije dokazuje lažna ljubav prema jednom i samo jednom etnicitetu, perfidno i cinično, sa neizgovorenom pretnjom da Grad i Pokrajina nikada neće biti dovoljno srpski.
Da je Novi Sad mesto gde žive zajedništvo, obrazovanje, prosperitet i upućenost jednih na druge, mi bi se današnjim laureatima divili posredstvom dva javna medijska servisa, ili bi sedeli u Gradskoj kući.
Ljudi kojima danas odajemo priznanje su prirodni neprijatelji osoba koje se predstavljaju kao delegati svih Novosađana i Novosađanki, a ispostavlja se da je njihov najveći zločin to što imaju glavu, nasađenu na kičmu, i na njoj usta kojima javno konstatuju stvarnost i upozoravaju na budućnost.
Večeras nagrađujemo osobe koje ne pristaju da Novi Sad bude onaj roditelj na dečijoj zabavi što na sav glas, i naočigled svih, hvali svoje razmaženo, pokvareno i sebično dete, u situaciji kada svi to vide ali se plaše da napuste limbo.
Novi Sad je postao prestonica zločina iz nečinjenja, a ovi ljudi su odbili da u takvom Novom Sadu žive i stvaraju.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
