Foto: Dragan GojićGodina je to 1990: ratne trube odsvakud urlaju, svi alarmi su aktivirani, ali obični, dobrohodni, nacionalizmom i mržnjom nepreparirani građani – to ne čuju ili iritirajuće zvuke ignorišu. Kakav rat, o tome nema govora! Neće Zapad dati da se ovde poubijamo! Ma koja će budala sada da ratuje!
Tako što se moglo čuti međ normalnom rajom u gradiću u kojem sam proveo deo detinjstva i mladosti, Živinicama. To vam je kada krenete od Tuzle ka Sarajevu, jedno desetak kilometara prođete, u Sprečkom polju, podno Konjuha – sada ratom nabubrelo mesto, popularno beše da u njemu glavu sačuvaju izbeglice iz Podrinja i Posavlja.
Velim, eto, ako nema rata, kako kažu komšije, da ja odslužim vojsku, i da tu državotvornu budalaštinu skinem sa grbače, a onda je ceo svet preda mnom – činio se prepun životnih sokova beskrajnih ukusa i boja, koje je valjalo sa guštom kušati.
Ono već klasično: prvo u Somboru tri meseca, a onda u prekomandu. Bilo je ideja da me roditelji dovezu direktno u somborsku kasarnu, ali je meni to bilo potpuno neprihvatljivo, nekako infantilno.
Ne, krećem ja nekoliko dana ranije, busom, obilazim rodbinu po Srbiji, pozdravljam se i od njih kupim lovu. Mislim, daju mi dobrovoljno, ja uzimam. Vole ljudi vojnike, šta ćeš. Bio sam pun kao brod, i odlučio sam da na putu do Sombora napravim jednodnevnu pauzu u Novom Sadu, gradu kojeg nikada video nisam, a u kojem je objavljena prva moja pesma, u nekom časopisu koji je kratko izlazio.
Šetam se po gradu, neka čudna septembarska svetlost ga obasjava, jedem picu na SPENS-u, upoznajem urednike časopisa koji me nekako čudno gledaju, i u nekom trenutku šaljem razglednicu roditeljima.
Zapravo, to da sam poslao razglednicu, zaboravio sam jedno desetak minuta nakon što sam je ubacio u poštansko sanduče. Ali su ćale i keva na tu zaboravljenu razglednicu nabasali pre nekoliko godina, sređujući stan i “papirčine”. Na njoj je pisalo, mojim nemuštim rukopisom: Novi Sad je fenomenalan, voleo bih da živim u njemu!
E sada, u trenutku kada sam to pisao, nije mi zapravo padalo na pamet da će me životne ceste i kozje staze dovesti u Novi Sad, u kojem živim ovih će dana biti tačno – tri decenije. I u kojem ću kanda blaženo počinuti, ako me u međuvremenu ne istera iz sebe.
Čitaoce neću gnjaviti kako sam počeo da studiram u Sarajevu, pa pobegao od rata i granata, onda došao kod tetke u Beograd da iščitavam makedonsku i slovenačku književnost, pa onda – kada je postalo jasno da je đavo odneo šalu – pokušavam da u Srbiji nastavim studije, a zbog gužve na beogradskim fakultetima bivam degažiran u Novi Sad.
Ako se ne računaju pomenuti urednici, koje sam kao znao, Novi Sad je bio za mene potpuno nepoznat grad sa nepoznatim ljudima. Doduše, poznavao sam dela nekih novosadskih književnika i umetnika koje sam jako voleo, među njima i Voju Despotova.
Njegov roman “Mrtvo mišljenje” pročitao sam jedno tri puta, kupovao drugarima na poklon. Voja nije imao pojma koliko je popularan u Živinicama.
Rodbina je iskopala da postoji nekakva moja daleka tetka koja živi u Novom Sadu, i koja je spremna da me primi prvih desetak dana, dok se ne snađem. Tetka zapravo živi u Šangaju, a ja sam se čudio tom nazivu kada sam prvi put čuo za njega. I još uvek se čudim, pogotovo što sam u međuvremenu imao prilike da budem u pravom Šangaju, koji izgleda kao Gotam Siti. Dakle, prve moje novosadske noći bile su šangajske noći.
Nekako sam iskopao Vojin broj telefona, još uvek ga znam napamet, nazvao ga, predstavio se. Upoznali smo se u knjižari-kafe-galeriji “Most”. Obično kada upoznaš omiljenog književnika, malo se razočaraš, ali to ovoga puta nije bio tako.
Kakav je to car bio! Voja je bio i ostao moj najomiljeniji Novosađanin. Kada god spomenem njegovo ime, zasuze mi oči. A on je mrzeo patetiku. I njega nema već 22 godine.
Počinjem da pišem, vrlo brzo, nadobudne tekstove za nedeljnik “Nezavisni”, potom nekakve književne prikaze za “Dnevnik”, i hodam po gradu kao utvara. Iako to nisam hteo da sebi priznam, rat mi je iskasapio dušu.
Bez para, bez ideje kuda sam zapravo krenuo. Vuku me inercija, nesigurnost i neuroza. Roditelji su u Živinicama, rat je, nema nikakve komunikacije.
Rodbina iz Srbije mi pomaže koliko može, ali pristiže užasno doba: recimo, polovina penzije koju mi je deda sa Brezjaka poslao bila je dovoljna da se popije jedno pivo u nekom kafiću, ako se požuri. Mnogo je Novosađana koji su mi u tom periodu pomagali na neki način.
Iako grozno, bilo je to vreme u kojem je po inerciji još uvek postojala solidarnosti. Ljudi još nisu postali vukovi, i nisu se zavukli u svoje jazbine.
Nikada nisam uspeo svim tim ljudima da se valjano zahvalim. I to je velika fleka na mojoj duši.
Radim tih godina i kao šanker u “Crnom biku”, na SPENS-u – uz pomoć Studentskog kulturnog centra – organizujem književne tribine “Novi klasici”, u uredništvu sam fakultetskog časopisa “To jest”.
Sa prijateljima pokrećem ultraalternativni časopis “Čas;opis”, čiji broj smo nekako sami odštampali, uz pomoć prijatelja štampara, čuvenog Giganta, za nekih 50 maraka. Sve to sada deluje kao neko potpuno haotično magnovenje, svakako beg od stvarnosti.
Voja se bavio i pripremom za štampu, i taj mu je posao pomalo dosadio. Firma mu se zvala “Tihi obrt”. Kaže, ako hoću time da se bavim, on će mi prepustiti posao. Prijatelj i ja ubrzano, na kompjuteru koji nam je kupila njegova keva, učimo “venturu” i “korel drou”, i za kratko vreme počinjemo da prelamamo knjige za nekoliko novosadskih izdavača.
Drugar iz Nemačke vidi da mi tu nešto čeprkamo, pa daje lovu da otvorimo štampariju, a uz štampariju i izdavačku kuću sa idiotskim imenom, kojem sam ja autor – “Kraj beline”.
Imali smo tada moj dragi drugar i ja po 22 godine, potpuno neuki, budalasti ali uporni. Nekako smo uspeli sledećih nekoliko godina od pripreme i štamparije da živimo, dok nismo bankrotirali. Rezervna kancelarija nam je bila u “Garudi”.
Onda se vraćam pisanju, pokušavam paralelno da završim fakultet. Opet “Nezavisni”, pa onda pokrećemo nedeljnik “Bulevar”, gde sam bio i nekakav urednik. Onda radim za “Građanski list” i još neke medije u regionu, pa se ponovo vraćam u Nezavisno društvo novinara Vojvodine, gde ostajem sledećih 15 godina, kao, je li, funkcioner: generalni sekretar, predsednik izvršnog odbora, te predsednik.
Ništa od svega toga nisam želeo, ni pripremu, ni štampariju, ni funkcije, jedino sam hteo da se bavim novinarstvom i, ako skupim hrabrosti, književnošću. Jednostavno me vukla inercija i životni mi put formirao sticaj okolnosti. Đe god sam bio, svuđe sam poginuo – što bi rekli drugari iz Crne Gore. Svih tih godina bezuspešno sam pokušavao da smršam.
Novi Sad je i moj blagoslov i moje prokletstvo. U njemu sam upoznao mnogo dragih, sjajnih, ispravnih ljudi, koji su mi obogatili život. Njihovo postojanje sprečilo me je da klisnem sa šugavog Balkana. Da je Novi Sad bio drugačiji, da su oni bili drugačiji, verovatno bih se sada smucao po vrletima neke Skandinavije i bio vitak i pun života.
Kao podstanar, Novi Sad i njegove zakutke sam doktorirao. Selio sam se kao roda. Prvo Šangaj, sa tim čudnim ljudima punim jeda, potom Podbara, kod drugara, onda na Limanu u jednom od ona tri solitera kod “Bajića”, opet kod drugara. Sledi studentski dom “Sajmište”, pa “Novi dom A”.
Pa studentska gajba na Satelitu, u Svetozara Ćorovića, onda u Valentina Vodnika kod Nazarenske crkve. Iznajmljujemo potom stan u kući u Vojvode Šupljikca, a onda se selimo u Gundulićevu, pa nedaleko u Almašku ulicu. Jedno vreme sam i na Petrovaradinu. I u Ćirpanovoj. Da bih 2004. nekakav mir pronašao na Južnom Telepu, kojeg sada ubrzao urnišu građevinski preduzimači.
Praktično u svakom delu grada stekao sam puno pravo da me kasirka u marketu ili trafikant nazove komšijom.
Novi Sad, naravno, nije više onaj grad u koji sam se doselio. Gradovi su kao reke, ne možete dva puta ući u isti grad. Gradovi se menjaju, i to je njihova definicija. Ali postoje razne promene, one uobičajene, kao otkucaj srca, i one tektonske, tranzicione, lihvarske.
Novi Sad, uz tektonske turbulencije, traga za svojim identitetom. Jedan je izgubio, drugi se nije formirao. Ne zna se još u šta će se pretvoriti ovaj grad. Tumara u mraku, ne zna kuda ide, i zašto. Kao i ja, uostalom.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
