Građani ne smeju da ćute, ali ni da šire paniku 1Foto: FoNet/ Marija Djokovic

Dok opasnost koja ga je izazvala traje, institucije za ljudska prava izbegavaju da javno daju detaljne, a pogotovo konačne ocene.

Kritika, posebno ako bude jednostrano i tendenciozno prenošena, mogla bi da izazove konfuziju te smanji ne samo loše već i dobre efekte mera na snazi, načini štetu. A opasnost u ovom momentu uveliko traje, te ćemo biti krajnje oprezni.

Iz perspektive bivšeg zaštitnika građana daćemo prvo neku vrstu opšte ocene dosadašnje situacije: mere koje je vlast u Srbiji donela, načelno su primerene opasnosti koja se nadvila nad Srbiju i svet.

Međutim, snaga nekih od njih ne čini se dobro odmerenom, a izvođenje izgleda nedovoljno pripremljeno, zakasnelo, zbunjujuće i nedovoljno iznijansirano za ljude u različitim situacijama i sa različitim potrebama.

Ko radi, taj i greši, staro je pravilo.

Očekivalo bi se ipak da službe specijalizovane za ovakve situacije imaju pripremljene planove za scenario koji svakodnevno gledamo u filmovima te teško da bi smeo da ih iznenadi, i da su građane odavno edukovale o nivoima i sadržini mera koje će jednom možda nastupiti.

Sposobnost improvizacije je sjajna osobina, ako improvizacija nije glavni metod rada. Ako puno improvizuju državni organi, građani će još više i vanredno stanje može postati haotično.

Dobar aktuelan primer planiranja i pripreme mera pre njihovog stupanja na snagu nalazimo u Rusiji, gde su prodavnice odmah po objavljivanju posebnih mera mušterije dočekale sa limitiranim paketima osnovnih namirnica.

Time se, reklo bi se, mnogo efikasnije sprečavaju nestašice od vikanja na ljude da ne kupuju mnogo, od čega neki još brže padaju u strah i kupuju još više, čak izgleda i najviši zvaničnici parlamenta. Strategija kanadske vlade pokazuje kako se državne mere mogu usmeriti prema privredi kako bi se brže i jeftinije obezbedila potrebna sredstva poput maski, respiratora i sredstava za dezinfekciju, umesto samo na ljude pogođene nestašicom.

Ljude je potrebno umiriti nizom mera za ublažavanje ekonomskih posledica prekida rada u mnogim delatnostima.

Privremena uzdržanost institucija ljudskih prava u davanju ocena ne znači da građani treba da ne misle i da ćute. Komentari i analize kakve možemo da čitamo na sajtu Peščanika vredan su primer kritičnog glasa građana na koji bi svaka demokratska vlast morala da bude ponosna i uzima ga u obzir.

S druge strane, pravo kritikovanja ima i drugu stranu medalje – građani ne smeju da šire paniku.

I ne samo građani – sredstva javnog informisanja mogu da načine mnogo veću štetu od nepromišljenog tvita, netačne poruke preko Vibera ili druge pojedinačne pogreške. Pravda ne trpi selektivno kažnjavanje, a pravičnost države ima u vanrednim vremenima poput ovog dodatno veliki značaj za mir u zemlji.

Takođe, treba biti svestan ograničenja svog znanja. Zapazili smo, na primer, javne tvrdnje pojedinaca da je zabrana kretanja samo za ljude starije od 65 godina automatski znači diskriminaciju, a ona nije dopuštena ni za vreme vanrednog (pa čak ni ratnog) stanja.

To nije tako jednostavno. Diskriminacija nije baš svaki različit tretman ljudi po nekom svojstvu (u ovom slučaju po godinama života), već samo onaj koji je neopravdan.

U protivnom bi, npr., mlađi ljudi mogli reći da su diskriminisani jer ne mogu zdravi da ostvare pravo na penziju pre šezdeset i neke, što bi bio nonsens.

Dakle, da li je diskriminacija ograničiti kretanje starijima od 65 godina u vremenu pandemskog virusa, ako on prema dostupnim informacijama posebno teško pogađa tu kategoriju ljudi, stvar je procene argumenata i pre će biti da nije.

Ali da li im se može potpuno zabraniti kretanje, drugo je pitanje. Kada bude vreme da se ono ceni, uzeće se u obzir trajanje zabrane, činjenica da je Komitet Saveta Evrope za prevenciju torture i nečovečnog ili ponižavajućeg ponašanja doneo standarde za period pandemije COVID-19 virusa prema kojima se čak ni zatvorenicima ne sme uskratiti ograničen dnevni izlazak na svež vazduh, i sve druge okolnosti.

Vlada Srbije je u međuvremenu apsolutnu zabranu kretanja za starije od 65 olabavila, što je ohrabrujuće, a čini se da ima prostora da to uradi na još kvalitetniji način.

Ako je već uveden policijski čas, nema razloga da naši očevi i majke, bake i deke, izlaze u tri ujutro, zašto im se ne bi omogućilo da u pristojnije i prirodnije vreme odlaze u određene radnje, na primer od 17.30 do 21 sat.

Za pohvalu je odluka da se angažovanjem vojske ne samo pomogne civilnim vlastima, već i ukaže na ozbiljnost situacije. Pitanja bi se mogla postaviti o svrsi i poruci bornih kola sa višecevnim mitraljezima uperenim prema graničnom prelazu, kada preko njega u Srbiju ne želi strana vojska već njeni građani.

Trebalo bi i razmisliti da li je optimalno poslati vojnike na ulice s dugim cevima u rukama (zarad istine, recimo i da ne drže prst „na okidaču“ kao što se ponegde netačno spočitava, već preko štitnika okidača, što se smatra najbezbednijim). Srbija nije posebno ugrožena terorizmom, a vojna policija, specijalne jedinice i sanitetska služba duže i pištolje.

Ta vrsta ličnog naoružanja mogla bi možda biti sasvim dovoljna da se postigne efekat ozbiljnosti, a ruke ipak oslobode za, na primer, učešće u dezinfekciji javnih prostora, pomoć posebno ugroženima, dostavljanje namirnica starijima i sličnu praktičnu pomoć civilnim vlastima, što jeste jedna od misija naše Vojske.

Građani ne smeju da ćute, ali ni da šire paniku 2

Građanima se mora zapretiti sankcijama ako krše propise i ugrožavaju svoje i tuđe zdravlje. Ali zloupotrebe nosilaca vlasti imaju lošu osobinu i da građane podstiču na kršenje propisa i morale bi se još strože kažnjavati.

Na primer, ako bi visoki gradski funkcioner, a njima nesporno treba dati posebnu dozvolu za službeno kretanje, tu dozvolu koristio za samopromociju i slikanje fontana u vreme kada je ostalima zabranjeno da izađu čak i po lek, to bi zasigurno loše uticalo na javni moral i preko potrebnu disciplinu, da ne govorimo o osećaju pravičnosti.

Dalje, imaju li pravo oni koji vrše najviše državne funkcije da se sa njih brecaju na građane Srbije koji moraju ili prosto žele da se vrate u svoju domovinu i čemu dobrom vodi stvaranje odijuma u javnosti protiv njih?

U ovakvim momentima očekivalo bi se da država podstiče solidarnost i empatiju, a ne nove podele i netrpeljivost među ljudima.

Indicije da se u državnim organima ozbiljni zadaci daju samo stranačkim kadrovima (čija je stručnost ponekad upitna) potrebno je hitno razrešiti i s takvom praksom, ako je zaista negde ima, oštro i javno raskrstiti. Kad za to bude vreme, treba se zapitati i šta je sa resursima Crvenog krsta koji je oduvek bio organizacija od posebnog značaja i dobijao državne donacije i privilegije, kako su oni u ovo vreme stavljeni u svrhu?

Možda i razmotriti zašto u funkciju učenja na daljinu (što je verovatno najsvetlija tačka ove krize) nisu stavljene sve one televizije sa nacionalnom frekvencijom koju su dobile kao „dečje“, obavezujući se da će emitovati program za mlade?

Na još višem nivou, ustavna odredba da je vanredno stanje moguće uvesti, umesto odlukom Narodne skupštine, i zajedničkom odlukom troje predsednika – države, skupštine i Vlade, primenjena je, smatramo, primereno (iako ima i drugačijih relevantnih mišljenja). Čak i njihova odluka da uvedu vanredno stanje, a ne vanrednu situaciju ima, smatramo, legitimitet jer je pandemija jak razlog za odlaganje izbora.

Ali okolnost da su troje zvaničnika koji su tako bitne državne odluke doneli svi iz iste stranke, a jedan i njen predsednik, prvom prilikom u žižu mora staviti pitanje može li predsednik države da izražava državno jedinstvo, kako to Ustav traži, ako se ne pušta predsedavanja jednom strankom. I to ne samo zbog značaja poštovanja slova i duha Ustava (ako to već nije dovoljno, a moralo bi da bude), već i jer to podriva legitimitet, a samim tim i autoritet svake bitne odluke koju takav stranački trojac donose.

Međunarodna saradnja uspostavljena povodom pandemije je za pohvalu. Srbija mora da bude integrisana u svet i kao primalac i kao davalac pomoći jer i pandemije pokazuju koliko su sve države sveta danas međupovezane, a dizanje zidova na granicama uzaludan posao.

Na nivou sistema zaštite, čelnicima svih vlasti u poslednjih nekoliko decenija potrebno je postaviti pitanje, i to sa svom pratećom političkom odgovornošću za njih – čime su to tačno zamenili nacionalni sistem opštenarodne odbrane i društvene samozaštite (ONO i DSZ), koji su temeljno ugasili kao zastareo i ideološki obojen?

I kakav je plan, posle izlaska iz vanrednog stanja, a ovde računamo da ćemo iz njega izaći, da se ta bolja zamena uskoro pokaže na delu? Njeno postojanje moglo bi doprineti potpunijem ostvarivanju ustavnog prava građana na bezbednost.

Državnim organima za ljudska prava, pre svega ombudsmanu (kod nas – Zaštitniku građana) mesto je, posebno u ovakvim trenucima, tamo gde se odluke kojima se ograničavaju prava građana osmišljavaju i donose, ali ne kao jednom od odlučioca već kao savetodavcu i preventivi, a u krajnjem i kontroloru.

U pojedinim državama (na primer – Jermeniji) izaslanik ombudsmana redovno sedi na sednicama Vlade, ne glasa ali govori ako smatra da treba. I u našim propisima ima osnova za takvu praksu. Svako ko na sebe uzima odgovornost da ograničava ljudska prava, na primer zabrani delu populacije izlazak na ulicu, postupao bi u najmanju ruku nesmotreno ako prethodno ne bi čuo stav ustavne institucije, državnog organa za zaštitu prava građana. Mi ne znamo pouzdano da li je to u Srbiji sada slučaj. Ako jeste, bilo bi dobro i umirujuće da javnost to čuje.

Sve to, naravno, računajući da se odluke donose u nadležnim institucijama, kao što Ustav nalaže. Ombudsman bi tada mogao da se povremeno obrati javnosti i pruži joj garancije da su odstupanja od garancija ljudskih prava privremena, zakonita, nužna, srazmerna i pod kontrolom, što bi sigurno uticalo na njihovo veće poštovanje.

Moramo se još jednom ograditi da, za razliku od aktuelnog zaštitnika građana, nemamo mogućnost da znamo sve informacije dok vanredno stanje traje, jer Srbija u odgovoru na krizu nije izabrala nemački model transparentnosti činjenica, već neki drugi, za koji vlast smatra da je primereniji mentalitetu našeg naroda.

Zato smo se trudili da ne iznosimo oštrije ocene, koje bi se kasnije, u svetlu naknadno saznatih činjenica, mogle ispostaviti preteranim ili netačnim. Ukazivali smo na izazove u sprovođenju državnih mera, a ne osporavali ih ili pravdali u celini. Konačnoj oceni biće vreme kada opasnost prođe i više ne bude smetnji da se kaže sve, a ne načini ikakva šteta.

Bilo bi dobro kada bi uzdržanost u komunikaciji pokazivale i vlasti. Do sada, u opštenju njenih predstavnika sa građanima kao da je preovladavala ljutnja i neka vrsta kaprica.

Moguće je da nekim ljudima, biračima, takav odnos vlasti prema njima prija, uliva autoritet. Ipak, mogao se, da ne kažemo – morao, naći i način ophođenja koji bi i njih zadovoljio, a druge ne bi uznemiravao i vređao im dostojanstvo. Jer pravo na poštovanje dostojanstva ličnosti ne prestaje ni u vreme vanrednog stanja. Svima koji ovo čitaju – dobro zdravlje! Poštujte mere prevencije, budite solidarni, ostajte dostojanstveni! Nek nam živi Srbija!

Autor je bivši ombudsman i predsednički kandidat na izborima

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.