Hadžije protiv SZO 1

Hadžiluk je hodočašće muslimana u Meku i predstavlja jedan od pet stubova islama. Svaki punoletni musliman po verskom zakonu dužan je, ako je sposoban, da ode na hadžiluk.

Jedan naš državljanin, Ibrahim Hoti, stavio je 1972. godine svoje verske potrebe, dužnosti i slobodu da ode na hadžiluk ispred tadašnjeg upozorenja Svetske zdravstvene organizacije i domaćih vlasti da se na Bliskom istoku širi zaraza velikih boginja. S hodočašća se vratio zaražen i izazvao epidemiju, a takav razvoj događaja olakšao je i splet kulturoloških i društveno-političkih okolnosti u našoj državi.

Ibrahim Hoti se nekoliko meseci pred putovanje vakcinisao protiv boginja u državnoj zdravstvenoj ustanovi i dobio međunarodni sertifikat o vakcinaciji, ali bez kontrole njene uspešnosti. Naknadno je utvrđeno, testiranjem i prema njegovom priznanju, da je vakcinu odmah nakon dobijanja ispirao etanolom kako bi sebi umanjio eventualne neprijatne reakcije na nju, i to po preporuci nepoznatog čoveka kojeg je sreo u čekaonici ambulante. Očigledno je, da je kao i danas, i tada dobijanje odgovarajućeg „papira“ često bilo važnije od suštine, a slušali su se i saveti samozvanih dušebrižnika i nadrilekara. Zbog takvog postupanja, Hoti je samo delimično imunizovan, preživeo je bolest uz blage simptome koji su mu omogućili da se ponaša kao da je zdrav i da širi zarazu.

Kao što danas mnogi propisi ostaju mrtvo slovo na papiru, tako je i te 1972. godine preporuka saveznog sanitarnog inspektora, odnosno republičkog i pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo, da se put na Bliski istok obavlja isključivo avionom, ignorisana od strane turističkih agencija, pa je Hoti, sa još 24 hodočasnika, putovao autobusom punih mesec dana po rizičnim područjima.

Kao što danas svaki značajniji životni događaj navodno nije potpun ako se ne objavi na društvenim mrežama i „pokupi lajkove“, tako i u ono vreme Hoti ne bi uživao u punom značaju svog hadžiluka da nije išao po kafanama, prepričavao svoje sveto putovanje i poklanjao donete suvenire, ne znajući da je među njima i smrtonosni virus.

Kao što je i danas čest slučaj, i onda je jedan pacijent iz provincije, u očigledno teškom stanju, premeštan iz bolnice u bolnicu, iz grada u grad, tako da je iz Novog Pazara, preko Čačka, stigao do jedne, a onda i druge klinike u Beogradu, gde su ga pokazivali desetinama studenata medicine i učenicima srednjih medicinskih škola i to bez elementarne zaštite od infekcije.

Kao i danas, i tada je vlast reagovala sa zakašnjenjem. U martu 1972. godine nisu bili raspisani izbori i masovno prikupljani potpisi podrške, ali se strahovalo za sudbinu turističke sezone ako se objavi prisustvo opake zarazne bolesti. Od velikih boginja u Srbiji je tada umrlo 40 osoba, a materijalna šteta zbog epidemije procenjena je na milijardu dolara.

Ove nedelje je bio pravoslavni Uskrs. Iz medijskih izveštaja moglo se videti da ima onih koji su svoje verske potrebe, dužnosti i slobodu, baš kao Ibrahim Hoti 1972. godine, stavili ispred upozorenja Svetske zdravstvene organizacije i domaćih vlasti o opasnosti širenja zarazne bolesti. Pričešćivali su se istom kašičicom iz iste posude u sred epidemije virusa koji se prenosi kapljičnim putem.

Zbog opšte zabrane kretanja, do crkvi nisu stigli svi koji su to želeli, već samo neki privilegovani i mnogo moćni, žargonski – hadžije.

Autor je sociolog

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Hadžije protiv SZO”

  1. Ima Srbija vise takvih „pametnih“ postupaka. Na srecu nisu se zavrsili tako tragicno. U vreme epidemije pticijeg gripa 2008. godine, nas tadasnji predsednik je putovao u Moskvu na sahranu tamosnjeg patrijarha. I „celivao“ je mrtvog patrijarha kao i svi prisutni, svi na jedno mesto. Svi smo to videli samo se ne secam da sam videla neke reakcije u medijima. Kao ni danas o „respiratorskim turnejama“ sadasnjeg nam predsednika.

  2. Prvo, nikada i nigde niti jedna jedina vlast, koja god to bila, nije bila „spremna“ na pojavu bilo koje epidemije.

    Drugo, poredjenje situacije iz 1972 i ove je posve nespojivo, ne radi se o istom tipu virusa a samim tim ni istom načinu prenosa.

    Treće, reakcija i postupanje tadašnje države… kažete, „zakasnela“… jesu pokušali da od javnosti prikriju ali daleko od toga da su sporo reagovali.
    Baš suprotno.
    Čim je se ustanovilo o čemu se radi, preuzete su vrlo rigorozne i efikasne mere.

    Četvrto, kada pišete o nečemu, potrudite se bar da proverite podatke… recimo o broju umrlih te 1972 godine od variole.

    Peto, većinu „činjenica“ koje ste o Hotiju naveli, kako nije „poštovao smernice“ Svetske zdravstvene organizacije i tadašnjih vlasti o putovanju na Bliski istok je samo Vaša fikcija.

    Šesto, „… gde su ga pokazivali desetinama studenata medicine i učenicima srednjih medicinskih škola i to bez elementarne zaštite od infekcije.“, i?
    Koja je poenta te rečenice ako se uzme u obzir da nisu znali o čemu se radi jer jednostavno, u celoj tadašnjoj SFRJ bilo je dva lekara koji su imali uopšte priliku da se susretnu sa variolom…

    I predzadnji pasus…
    Paralela izmedju Hotijevog putovanja na hadžiluk 1972 i Uskrsa ove godine je jednostavno smešna…
    Pre njegovog putovanja, nije bilo nikakve zabrane, ili karantina…

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.