Hadžije protiv SZO 1

Jedan naš državljanin, Ibrahim Hoti, stavio je 1972. godine svoje verske potrebe, dužnosti i slobodu da ode na hadžiluk ispred tadašnjeg upozorenja Svetske zdravstvene organizacije i domaćih vlasti da se na Bliskom istoku širi zaraza velikih boginja. S hodočašća se vratio zaražen i izazvao epidemiju, a takav razvoj događaja olakšao je i splet kulturoloških i društveno-političkih okolnosti u našoj državi.

Ibrahim Hoti se nekoliko meseci pred putovanje vakcinisao protiv boginja u državnoj zdravstvenoj ustanovi i dobio međunarodni sertifikat o vakcinaciji, ali bez kontrole njene uspešnosti. Naknadno je utvrđeno, testiranjem i prema njegovom priznanju, da je vakcinu odmah nakon dobijanja ispirao etanolom kako bi sebi umanjio eventualne neprijatne reakcije na nju, i to po preporuci nepoznatog čoveka kojeg je sreo u čekaonici ambulante. Očigledno je, da je kao i danas, i tada dobijanje odgovarajućeg „papira“ često bilo važnije od suštine, a slušali su se i saveti samozvanih dušebrižnika i nadrilekara. Zbog takvog postupanja, Hoti je samo delimično imunizovan, preživeo je bolest uz blage simptome koji su mu omogućili da se ponaša kao da je zdrav i da širi zarazu.

Kao što danas mnogi propisi ostaju mrtvo slovo na papiru, tako je i te 1972. godine preporuka saveznog sanitarnog inspektora, odnosno republičkog i pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo, da se put na Bliski istok obavlja isključivo avionom, ignorisana od strane turističkih agencija, pa je Hoti, sa još 24 hodočasnika, putovao autobusom punih mesec dana po rizičnim područjima.

Kao što danas svaki značajniji životni događaj navodno nije potpun ako se ne objavi na društvenim mrežama i „pokupi lajkove“, tako i u ono vreme Hoti ne bi uživao u punom značaju svog hadžiluka da nije išao po kafanama, prepričavao svoje sveto putovanje i poklanjao donete suvenire, ne znajući da je među njima i smrtonosni virus.

Kao što je i danas čest slučaj, i onda je jedan pacijent iz provincije, u očigledno teškom stanju, premeštan iz bolnice u bolnicu, iz grada u grad, tako da je iz Novog Pazara, preko Čačka, stigao do jedne, a onda i druge klinike u Beogradu, gde su ga pokazivali desetinama studenata medicine i učenicima srednjih medicinskih škola i to bez elementarne zaštite od infekcije.

Kao i danas, i tada je vlast reagovala sa zakašnjenjem. U martu 1972. godine nisu bili raspisani izbori i masovno prikupljani potpisi podrške, ali se strahovalo za sudbinu turističke sezone ako se objavi prisustvo opake zarazne bolesti. Od velikih boginja u Srbiji je tada umrlo 40 osoba, a materijalna šteta zbog epidemije procenjena je na milijardu dolara.

Ove nedelje je bio pravoslavni Uskrs. Iz medijskih izveštaja moglo se videti da ima onih koji su svoje verske potrebe, dužnosti i slobodu, baš kao Ibrahim Hoti 1972. godine, stavili ispred upozorenja Svetske zdravstvene organizacije i domaćih vlasti o opasnosti širenja zarazne bolesti. Pričešćivali su se istom kašičicom iz iste posude u sred epidemije virusa koji se prenosi kapljičnim putem.

Zbog opšte zabrane kretanja, do crkvi nisu stigli svi koji su to želeli, već samo neki privilegovani i mnogo moćni, žargonski – hadžije.

Autor je sociolog

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.