I dalje važi kolektivna krivica za Nemce

Sporazum i pomirenje je samo moguće ako obe strane priznaju svoju krivicu i svoje zločine. Nemačka je to posle Drugog svetskog rata učinila da bismo postali bolji ljudi, uprkos više od 14 miliona izbeglica u zemlji.

Priznala je svoje zločine prema Jevrejima i živim Jevrejima dala odštetu koliko je to bilo još moguće. Priznala je i svoje zločine prema drugim narodima. To deca ovde uče i u školi. Time je Nemačka ne samo postala uspešna zemlja, nego je i stekla ugled u svetu. Aleksandar Nećak je okrivio Podunavske Švabe da su vršili zločine. Ja sam predložio da imenuje te zločince, jer zločini ne zastarevaju. To nije mogao. Ujedno je tražio da nakon 70 godina posle Drugog svetskog rata dokažemo da su nemačke civilne žrtve nastradale u brojnim logorima oslobodilaca posle rata i zakopani u masovnim grobnicama bili nevini. Ja sam decembra 1944. sa sedam godina, sa mlađom sestrom od dve godine i više hiljada vršnjaka došao u logor u Bački Jarak. Šta smo mi skrivili?

Još danas u Srbiji važi kolektivna krivica za Nemce koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji pa time i za njihove potomke. Zar je to savremena politika? Fatalno je ako samo pobednik ima pravo da piše istoriju. Tako on ima mogućnost da sakrije motive svog postupanja i uzima čovečanstvu šansu da na putu ka jednom miroljubivom i socijalnom društvu nešto nauči. Istovremeno se jednostranim optuživanjem jedne strane stigmatizuje jedna etnička grupa, u ovom slučaju stigmatizuju se Nemci u Jugoslaviji. Zašto se ne spominju 65.000 nastradalih nemačkih civila posle rata, zašto se ne spominju brojni radni i koncentracioni logori smrti za Nemce u Jugoslaviji? Zašto su masovne grobnice za Nemce i njihova groblja u bivšoj Jugoslaviji uništeni? I to je znak kulture jednog naroda. Nemci su poštovali tuđe grobove u Jugoslaviji. Svuda se to zna, samo u posleratnoj Jugoslaviji se nije znalo jer je to bila tabu tema. Srpska omladina to još i danas ne zna jer su u školi učili samo o zločinima nacionalsocijalista, a svoje zločine je komunistička vlada skrivala u 1.500 tajnih grobova širom Jugoslavije sa otprilike 250.000 raznih žrtava, zataškavanjem istine. To nije put jednog otvorenog društva koje gleda u budućnost, jer će taj teret nositi i dalje sa sobom. Do konačnog izmirenja se može doći samo ako svaka strana prizna deo svoje krivice. To isto važi i danas posle građanskog rata i raspada Jugoslavije za narode na Balkanu. Treba otkriti sve zločine da se ubuduće tako nešto ne ponovi. Srećom se u poslednjim godinama pokazuju trendovi, da baš omladina u svetu traži prijateljstva i iskazuje nesaglasnost sa revizionističkim namerama pojedinih političara. Mladi ljudi osećaju da se iz političkih razloga suviše zataškava i da ima tema o kojima političari nerado diskutuju. To daje nadu da će se tabu teme jednom obelodaniti.

Autor je inženjer iz Erlangena u Nemačkoj