Ili zatvor ili ludnica

Milinko Bujišić Nakon višemesečne rasprave, uz mnoge svađe i incidente, sumnjivom većinom glasova, odlučeno je da se u tom kraju umesto ludnice izgradi veliki zatvor, najveći u ovom delu Evrope. A para iz fonda za regionalni razvoj nije bilo dovoljno za oba objekta, odnosno za sve ono što je potrebno tom regionu i što bi bilo isplativa investicija.
Zagovornici izgradnje ludnice imali su jake argumente, koje im ovi drugi nisu baš sve osporavali. Oni su tvrdili da u ovoj zemlji ima dosta onih kojima je mesto u takvoj kući. Promovisali parolu, dosta dobro smišljenu, koja kaže da ko u ovoj zemlji do sada nije poludeo, taj nije normalan. Time su hteli da kažu da je ludnica potrebna svima i da bi je koristile obe kategorije pacijenata, odnosno i oni koji su poludeli, kao i oni koji nisu normalni. A ako bi se negde iz neke jazbine, kojim slučajem, pojavio normalan čovek, trebalo bi alarmirati sve nadležne institucije i tog opasnog čoveka sprovesti na lečenje. Rečju, oni žele da se sprovede kolektivna terapija, jer kolektivna histerija traži takvo lečenje. A za to bi se lako našle pare i iz naših fondova i od stranih investitora, koji su za to iskreno zainteresovani.
Pristalice izgradnje velikog i modernog zatvora vređali su svoje protivnike govoreći da svako traži ono što mu treba i postavljali pitanje da li su oni koji u ovo vreme hoće da grade ludnicu luđi od onih za koje se ona gradi. Osporavali su i humanu dimenziju te investicije, tvrdeći da tamo gde ima humanosti nema profita i da nas je naša decenijska humanost dovela dotle da razmišljamo o ludnicama.
Pobornici izgradnje zatvora iznosili su neoborive argumente, pa su čak koristili i silu da potkrepe svoje tvrdnje. Oni misle da u ovoj zemlji svi moraju proći kroz zatvor. I siromašni i bogati, i pošteni i lopovi. Navodno, ko ne prođe kroz zatvor taj ne može ništa da radi. Ili će se ljudi u zatvoru pripremati za vođenje velikih poslova, ili se izvan zatvora sa takozvane slobode spremati za odlazak u zatvor.
(Nigde sloboda nema tako jasno značenje, nabijeno smislom, kao kod nas. Skoro sam čuo jednog velikog i važnog čoveka, koji je želeo da ostane anoniman, a koji nema ni posla, ni para, ni kuće, ni porodice, i već je pri kraju života. Kaže da svoju slobodu ne bi dao ni za kakvo blago ovog sveta. A onda je počeo da hvali sistem i vlast koji su mu tu slobodu omogućili.)
Oni su išli čak dotle da su tvrdili da nema slobode bez zatvorske slobode i da izvan tih zidova vlada nepravda, nered i bezakonje. Navođeni su primeri mnogih istaknutih ličnosti koje su svoje revolucionarne karijere počinjale iz zatvora i revolucionare koji su svoje karijere završavali u zatvoru. Sloboda je samo u tome da svako može da bira da li će pre ili posle u zatvor.
Pravljena su poređenja između gradova koji imaju zatvore i onih koji nemaju i konstatovano je da su gradovi sa zatvorima mnogo razvijeniji, odnosnio bogatiji. A motivacija im čak i nije bila da prave profit. U obraćanju državi za sredstva najači argument bio je da su im zatvori potrebni kako im deca ne bi išla daleko od kuće, odnosno, da po završetku ili napuštanju osnovne škole nastave da se stručno usavršavaju u zatvorima.
Prema projektu, ovaj moderni zatvor imao bi odvojene celine za sve kategorije ljudi. Tako bili bi posebni objekti za predsednike država i vlada, objekti za ministre, za istaknute privrednike, za državne činovnike, a posebno za činovnike iz pravosuđa, za bankare, za dekane i profesore, za trgovce, za dilere opojnim drogama i na kraju i za rukovodstva zatvora, koja često sa državnog platnog spiska prelaze na brojno stanje zatvorenika i na zatvorsku dnevnicu. U takvim uslovima, oni bi mogli da nastave da se bave svojim poslom kako život u zemlji ne bi stao.
Uz zatvor bi se izgradili i hoteli, restorani, prodavnice, trafike i drugi objekti, koji bi privlačili posete zatvorenicima i koji bi znatno doprineli razvoju zatvorskog turizma.