Ima li nade za radnike Bora?

Saša Nikašinović I dalje je neizvesno da li će Kuprom kupiti RTB Bor ili ne. Danas u ponoć ističe rok koji je Agencija za privatizaciju dala ovoj rumunskoj firmi da dostavi bankarske garancije na sumu od 400 miliona dolara. Nema, međutim, informacija šta je sa zahtevima Kuproma. Da li će im Agencija pomoći da ostvare uvid u imovinu i utvrđivanje njene prave vrednosti koju treba dodatno platiti? Hoće li im se, takođe, pomoći da ostvare saradnju sa sindikatom i lokalnom samoupravom?
Zahtevi Kuproma ne mogu se smatrati ni preteranim ni izmišljenim. Reč je o krupnom poslu i zahteve kupca treba poštovati. Ako se to ima u vidu i ukoliko se tome doda zahtev Agencije učesnicima u privatizaciji i medijima „da se uzdrže od prejudiciranja odluka i mogućih scenarija privatizacije“, nije nemoguće da se dogovorom sa kupcima neko novo rešenje ipak nađe. Rok za dostavljanje bankarske garancije bi se, možda, mogao i produžiti ili bi se konačna realizacija ugovora mogla usloviti u skladu sa zahtevima, strogo preciziranim sa Kupromom. Sve to, naravno, važi samo ako je Agenciji, državi, a i zaposlenima u RTB Bor uopšte bitno da se kombinat proda najpovoljnijem ponuđaču.
Mnogi unapred i bez dokaza tvrde da Kuprom zapravo i nije najbolji ponuđač, jer nije uspeo da dobije bankarske kredite. Nije teško pogoditi otkud takve tvrdnje. Uglavnom su to mediji koji su, verovatno zbog finansijskih veza, naklonjeni Zoranu Drakuliću. Ili su toliko patriotski nastrojeni da su ubeđeni kako je bolje da vlasnik RTB Bor bude naš čovek, a ne tamo neki Rumuni. To što taj naš čovek namerava da plati 40 miliona dolara manje kao da uopšte nije važno.
Nije tako lako objasniti zašto, međutim, i Božidar Đelić, doskorašnji kandidat Demokratske stranke za premijera, tvrdi kako je „gotovo sigurno da Rumuni ipak nisu uspeli da obezbede novac za kupovinu borske kompanije“. Ako smo dobronamerni i pretpostavimo da u njegovom stavu nema ni preteranog patriotizma ni finansijskog interesa, onda bi razlog mogla biti namera da se time makar posredno kritikuje vlada Vojislava Koštunice. Ili je prosto reč o stavu iza kojeg ne stoji baš nikakav cilj? Ipak, i u jednom i u drugom slučaju Đelić kao da nije razmišljao o tome „na čiji mlin navodi vodu“. A političari bi morali da znaju da se njihove izjave uvek čitaju pod lupom i da sumnje, čak i kada nisu opravdane, mogu veoma brzo da donesu gubitak rejtinga, što znači i gubitak birača.
Agencija za privatizaciju će se, međutim, tek ako posao sa rumunskom firmom definitivno propadne, opredeljivati da li će ugovor o prodaji RTB Bor sklapati sa drugorangiranim ponuđačem, dakle sa Drakulićem, ili će raspisati novi tender. Drakulićev trijumfalni povratak u igru, dakle, nije uopšte tako siguran. Medijski pritisak i podrška političara su mu stoga i te kako potrebni. U pitanju je zaista krupan zalogaj i to u vreme kada je bakar na svetskom tržištu na ceni. Drakulićeva obećanja da će u kratkom roku povećati proizvodnju RTB Bor za osam puta i stvoriti od borskog kombinata najvećeg srpskog izvoznika zaista lepo zvuče. Ipak, možda sve to mogu i Rumuni. Ili, možda, neko treći?
Nevolja je u tome što je RTB Bor u toliko lošoj finansijskoj situaciji da mu, ako zastane sa privatizacijom, preti potpuno zaustavljanje proizvodnje, a pominje se i mogućnost stečaja. Da stvar bude lepša, računi kombinata su ispražnjeni u dogovoru sa Samostalnim sindikatom. Isplaćena su dva zaostala lična dohotka i izdašan regres od 30.000 dinara po zaposlenom. Potrošen je čak i avans za bakar koji tek treba da bude isporučen.
Ako RTB Bor stane, to bi najviše trebalo da zabrine upravo ovaj sindikat, ali on je zadovoljan. Njegova pretnja da Kupromu neće dozvoliti da uđe u posed i zabrana ekipama Kuproma da snimaju i popisuju imovinu dala je efekte. Pri tom, sindikalci nisu ni za neke druge privatnike. Njihov je stav da kontrolni paket akcija treba da zadrži država. Navodno zato što je bakar strateški proizvod. Za ovo što se sa privatizacijom RTB Bor događalo i što se događa okrivljuju državu i Agenciju za privatizaciju. Naravno, njima će ispostaviti i račune za pokretanje proizvodnje i isplatu zarada. A ako novac ne stigne, eto novih protesta. I drugima se isplatilo što su protestovali čak i kada nisu bili u pravu, pa što ne bi i njima?