Izgubljeni kalendari

Aleksej Kišjuhas Deset država sa najvećim brojem stanovnika su, redom: Kina, Indija, Sjedinjene Američke Države, Indonezija, Brazil, Pakistan, Bangladeš, Nigerija, Rusija i Japan. Deset država sa najvećim bogatstvom (realni BDP po glavi stanovnika) jesu, redom: Luksemburg, Norveška, Sjedinjene Američke Države, Švajcarska, Danska, Island, Austrija, Kanada, Irska i Holandija. Liste se upadljivo razlikuju, a razlike tek eksplodiraju kada se uđe u detaljniju statistiku. Države sa velikim populacijama su nesrazmerno siromašne, a najbogatije države imaju nesrazmerno malo stanovnika. Empirijska je činjenica da više ljudi i veća stopa prirodnog priraštaja znače više siromaštva, a ne više bogatstva. Jednom za svagda: priča o brojnosti stanovništva nema nikakve veze s bogatstvom i srećom tog društva. Ako veze postoje, one su negativne. Puno ljudi unaokolo danas je problem, a ne rešenje.
Čemu potom cela glasnoća oko nataliteta, prirodnog priraštaja i bele kuge u vezi sa cenom bebi-opreme u Srbiji? Na jednoj strani su realne i sasvim razumljive želje roditelja da ih neke potrepštine manje novčanički svrbe. Ali na drugoj, puno vokalnijoj strani su duboko konzervativna „domaćinska“ promišljanja. Posredi je tradicionalistička pomisao da sve što je potrebno za dobar život jeste da nas ima što više, da se okupimo i ne rasipamo. Da bude jasno: ovo jeste bilo vrlo istinito i racionalno za tradicionalna, ruralna predmoderna društva. Više sinova značilo je više ruku koje će raditi na njivi, a više ćerki značilo je više „ljudskih resursa“ za razmenu sa drugim domaćinstvima. A za državu, više stanovnika značilo je više topovskog mesa, i samim tim više šansi da se pobedi u ratu. Međutim, vremena su se radikalno promenila. Usponom nauke i tehnologije veće prinose imaće onaj sa kvalitetnijom mehanizacijom i sistemom za navodnjavanje, a ne onaj sa više sinova. U ratu će pobediti onaj sa više nevidljivih aviona, a ne onaj sa gomilom pešadije. Mnoštvo ljudi koji se šetaju unaokolo danas može samo da smeta.
Strukture vlasti (ovde nažalost podrazumevajući i kler), koje su zainteresovan(ij)e za golo uvećanje brojnosti svog stanovništva, a ne za uvećanje kvaliteta života tog stanovništva, izgubile su kalendare. Pitanje koliko ima ljudi i na kolikoj teritoriji oni šire svoje pozadine apsolutno je nebitno u poređenju sa pitanjem kako ti ljudi žive. Ekonomija je umnogome transcendirala demografiju. U modernom društvu, osnovno pitanje nije koliko nas ima u životu, već kakav je taj život. Dame umeju reći kako je bitan kvalitet, a ne kvantitet – valja ih poslušati.
Moderno doba u kojem je gola brojnost pre balast nego prednost jeste nastupilo u realnom društvenom toku, ali ne i u glavama svih. Ovde je vrhunski ciničan vrh SPC. Ljudi koji su svesno i voljno odabrali da nemaju decu poslednji imaju pravo drugima (na)rediti da ih imaju mnogo. Da svima osim sebi na grbaču stavljaju teret ishrane, medicinske brige i obrazovanja živih bića koje se voli. A da nagradu za težak posao roditeljstva dodeljuju na nekom drugom svetu koji nikada neće doći, unapred isključujući mogućnost žalbe na savete koje nehajno rasipaju. Zastrašujući je bezobrazluk na sva zvona – i crkvena i školska! – zagovarati scenario kvantiteta, a ne kvaliteta kada je o životima dece reč. Mladi ljudi u Srbiji žive sa svojim roditeljima i nezaposleni su. Oni koji nemaju tu nevolju svejedno znaju da nema dovoljno novca za čokolade, nove patike i ekskurzije, ako ih treba množiti sa tri ili dva. U ovakvom kontekstu zagovarati rađanje dece navodnom bogougodnošću bezobrazno je i bezobzirno. Bilo bi mudrije da država PDV-a oslobodi kontracepcijska sredstva, a ne (samo) bebi-opremu.
Cela stvar ima još jednu dimenziju. Jer, inicijalna forma inicijative oko cene bebi-opreme je više nego odlična. Reč je o manje-više istinskom grassroots pokušaju jednog internet portala i nekolicine priključenih NVO-a da izlobiraju za nešto što njih tišti. Gotovo sasvim nezavisno od toga šta se zahteva – ukidanje poreza na bebi-opremu, zaštita baštenskih patuljaka, geografske karte u četiri dimenzije, ukidanje zimskog računanja vremena ili uvođenje interaktivne nastave seksualnog obrazovanja – ovaj tip aktivizma „odozdo“ je odličan. Sadržinski simpatično ili antipatično, ali po formi: fantastično. Jer, to je ono što istinska demokratija ima da bude: glas grupe realnih pojedinaca na jednu svakodnevnu zemaljsku temu. A ono što politika ima da bude jeste žongliranje oko toga kako da ovaj konkretan realni glas i živu inicijativu ponajbolje uvaži ili odbaci. Politika nisu pretnje svetskom poretku pisanim saopštenjima, niti pasivna pozivanja na zakončiće koji nam intimno pašu. Ono što je najtragičnije jeste činjenica da vlast nije (po)slušala ovu inicijativu odozdo, već se na nju osvrnula tek kada je dobila upute od onih (za njih) odozgo – Srpske pravoslavne crkve.