Između nauke i ideologije 1Foto: Privatna arhiva

Dezintegrisanjem Jugoslavije i raspadom jezičkog sistema srpsko-hrvatskog jezika, evidentna su nastojanja nacionalizovanja ove knjige tako značajne za južnoslavensku pismenost. To je razlog da su nauku potisnule nacionalne ideologije kako bi se dokazalo pravo na nacionalno prisvajanje ovog istorijski važnog teksta.

Bošnjaci, koji sebe vezuju za bogumilsko poreklo, ne svojataju ovu knjigu. Aspiracije su pokazane sa strane nacija istorijski i kulturno vezanih za pravoslavlje i katolicizam što je dodatno sakralizovalo tekst, čineći svaki razgovor i ozbiljna naučna istraživanja otežanim pod stigmom blasfemije svega što nije verski a naučno je sekularizovani pristup.

U tom smislu je zanimljiva reakcija objavljena pod nazivom ,,Život u svetu impresija“ (Danas 20.12.2019). prof. dr Aleksandar Milanović i doc. dr Viktor Savić, sa Katedre za srpski jezik sa južnoslavenskim jezicima Filološkog fakulteta u Beogradu.

Na neshvatljivu količinu nacionalne mržnje, uvreda i pljuvačina, kao i namere da se potcenjivanjem nečijeg znanja, obrazovanja i akademskog zvanja, utiče ne snagom naučnog argumenta, već intelektualnim nasiljem i ideološkim huliganstvom, neću odgovarati. Svakom svoja pamet (i rečnik) sermija.

Strah pred minimumom fakata koje sam izneo više je nego evidentan. Sa razlogom, jer ništa se ne može praviti na skrivanju naučnih istina koje postoje o ovom danas osetljivom pitanju. Stoga ću odgovoriti na neke od postavki izloženih u ovoj reakciji sa uverenjem da istina oslobađa, a ideologija zavodi u slepo sokače svaku nacionalnu kulturu pa i srpsku.

Miroslavljevo jevanđelje jeste svetlost koja izbija iz tame dubine vekova, za one koji mu pristupaju s istinom saznanja. Šta ta svetlost treba da osvetli, posebno je pitanje, a puno toga može, ukoliko se razbiju koprene tame koje ga okružuju, satkane od laži, ideologije, mita i političkih zloupotreba, kojima je nažalost izloženo.

Već je nauka ustvrdila da je Miroslavljevo jevanđelje najstariji ćirilični spomenik srpske i južnoslavenske pismenosti. Ali jezički identitet ne znači i nacionalni pa se pitanje nacionalnog prisvajanja postavlja kao bitni elemenat ugla posmatranja i usmeravanja onih neodređenosti vezanih za knjigu.

,,Ipak sudeći po tome što se u literaturi koja je dosad napisana, redovno ističe kao najvažnija osobina ovog spomenika – umetnička vrednost njegovih minijatura: Miroslavljevo jevanđelje je pre svega spomenik naše slikarske umetnosti.’’

Kao rezultat individualnog rada došlo je do bitnih razlika između zaključaka filologa i istoričara umetnosti po više pitanja čak i vremenskom okviru nastanka. Pisar nije zabeležio ni godinu ni mesto na kome je knjiga pisana što odudara od uobičajene pisarske tradicije.

,,Jednako je zagonetno da Gligorije, pisar poslednjeg lista, ne navodi u tom trenutku aktuelnog vladara – velikog župana Stefana Nemanju. Svi ovi elementi na svojevrstan način usložnjavaju ugao iz koga valja analizirati Gligorijev zapis. Pojavljuje se realan zahtev za temeljnijim istraživanjem problema datacije Miroslavljevog kodeksa. “

Dakle, zaključci su različiti. Po jednim to je ,,poslednji značajni spomenik zetske umetnosti“, po drugim ,,činjenica da u našem starijem slikarstvu nema nikakvih prethodnika koji bi pripremili pojavu već zrelo formiranog stila minijatura Miroslavljevog jevanđelja navodi da zaključimo da je majstor ukrasa doveden sa strane kao umetnik već potpuno obrazovanih shvatanja u duhu romanskog stila”.

Kako se pokazuje da je ,,Miroslavljevo jevanđelje prvi član jednog razvojnog niza čije su sve ostale faze obeležene isključivo bosanskim spomenicima.“

Međutim tu su i ,,paleografske osobine koje se javljaju u potonjim bosanskim tekstovima“, što nedvosmisleno upućuje na Bosnu kao mesto nastanka ove knjige. Šta dakle reći za jedan list napisan mlađom raškom redakcijom koja naknadno pominje ktitorstvo Miroslava humskog? To ostaje prilična zagonetka.

Da li je na kraju to dovoljan razlog da se zaključi da je ovo jevanđelje raško, a ne zetsko ili bosansko, odnosno isključivo srpsko, ukoliko su svi na području Bosne, Zete, Raške, Dalmacije, Srbi, u današnjem smislu etničkog određenja. A ne mogu da budu kako smo već pokazali. Ili prosto zato što je to ,,jevanđelistar, bogoslužbena knjiga, pun apraksos po tipu, formom prilagođen pravoslavnoj liturgiji sa odgovarajućim čitanjima za svaki dan crkvene godine.“

Po formi pravoslavan, po sadržaju bogumilan. Po slikama romaničan, po redakciji zetsko-humski, neznatno raški, po jeziku staroslovenski. Eto prvog ,,jugoslovenskog spomenika kulture iz srednjeg veka“.

Danas to dete iz mešovitog braka istočnih, zapadnih i lokalnih uticaja, uporno svojataju. I kad bi svako dobio ono što misli da je njegovo, ne bi ni traga ostalo od knjige i njene vrednosti nastale tom simbiozom.

Srećom da je jedan srpski kralj kupio tu knjigu od svetogorskih monaha. Još samo da je jedan drugi srpski vladar, komunista po ubeđenju, umeo da sačuva Jugoslaviju, kao što su srpski kraljevi čuvali tu južnoslavensku knjigu, ne bi bilo svega ovog što imamo sad. Pa, ako išta poručuje ova knjiga, nakon osam vekova od svog postanja, to je narodna mudrost:”Ko neće brata za brata, imaće tuđina za gospodara.“

Kao svedok svega što beše napisano o jevanđelju, ono takođe poručuje – divno je znati koliko nekad srpska nauka beše velika i ozbiljna, a danas (istina ne sva), kako reče jedan srpski naučni doajen, ostaje na nivou zidnih novina. Čemu objektivno i jeste mesto svakoj ideologiji. I na kraju pitanje – o čijoj naučnoj sramoti je ovde reč, jednog slikara, jezičkog amatera ili navodnih jezičkih eksperata?