Pa tako imamo statistiku obuhvaćenu različitim instrumentima za merenje rodne ravnopravnosti (iako ovaj pojam nema isto značenje kao i položaj žena, ovo je najbliže što postoji), poput Indeksa rodne ravnopravnosti na nivou EU ili Svetskog ekonomskog foruma o stanju u rodnoj ravnopravnosti. Oba instrumenta svrstavaju Srbiju u domen zemalja od kojih se očekuje mnogo rada na unapređenju položaja žena, ali nijedan ne ukazuje na to da nam „gori pod nogama“.

Ipak, iako smo razmatranje položaja i prava žena prepustile razmatranju statistike o rodnoj ravnopravnosti, ne bi trebalo da bude upitno može li ta statistika da oslika realne živote žena. U današnjem kontekstu u Srbiji na neka od ključnih pitanja, iako kvantitativna, nijedna statistika ne daje odgovore: koliko nas je upisalo ili završilo željene škole, koliko nas radi na crno, koliko nas koje smo postale majke je, makar u sebi, nikad naglas, bar na trenutak zažalilo zbog odluke da rađamo videvši cifru dodeljenog iznosa porodiljske naknade, koliko nas pregleda oglase za posao u inostranstvu, koliko nas ima mogućnosti da joj bude pružen dostojanstven ginekološki pregled, koliko nas je prodato muškarcima i silovano pre nego što smo doživele punoletstvo, koliko nas je isterano iz kuće jer smo izgovorile da smo zaljubljene u ženu, koliko nas je primilo nepristojnu SMS poruku od profesora ili poslodavca, koliko nas se dobrovoljno odreklo imovine u korist braće, koliko nas je izloženo pretnjama zbog toga što smo politički ili društveno aktivne, koliko nas spava u parku, koliko nas je preminulo usled posledica trpljenja nasilja od strane onih koji su nam govorili da nas vole.

Na merljivu statistiku, pak, značajno utiče činjenica da Srbija ima ženu, lezbejku, na formalno najmoćnijoj poziciji u državi. To znači da ta žena formalno ima daleko više moći od svake i svakog od nas. Pa ipak, ta žena preživljava isto ono što preživljava jedna studentkinja koja se kandiduje za mesto predsednice studentskog parlamenta – pretnje silovanjem i ubistvom. Klasa kojoj pripada premijerka možda će učiniti ove pretnje izolovanim i pojedinačnim, za razliku od onih koje će doživeti studentkinja, ali činjenica da obe doživljavaju isto podseća nas na ono što je Simon de Bovoar davno govorila, a to je da žene predstavljaju kastu. Bez obzira na to kojoj klasi pripadamo i koliko se čini da smo se u određenom trenutku kao žene uspele na lestvici društvene, ekonomske ili druge forme moći, mi i dalje ostajemo obeležene kao pripadnice kaste ženskog pola koje doživljavaju sve ono nabrojano u prethodnom pasusu. Bilo koji muškarac iz bilo koje klase ima moć da preti silovanjem bilo kojoj ženi i to je ono što nju čini izloženom i što govori o njenoj poziciji kao žene. Upravo je to ono što spaja premijerku, studentkinju i nas kao žene, mnogo više nego što nas klase kojima pripadamo razdvajaju. Jedina razlika je u tome što premijerkin položaj čuvaju moćni muškarci koji je okružuju, što jeste privilegija, ali i dalje nas podseća na to da ona nema moć po sebi. To je ono što nijedna statistika ne može obuhvatiti, a suštinski određuje položaj žena.

Autorka je aktivistkinja Autonomnog ženskog centra