Jagodinska bravura: O pokretima koji se nikuda ne kreću

Studenti su izabrali ovu drugu. Ali u Jagodini smo, gle čuda, svedočili trećoj vrsti tišine – onoj koja se pretvara u buku, u nametljivu kakofoniju organizovane spontanosti, gde se pod plaštom „pokreta za narod“ zapravo demonstrira okoštalost i statičnost političke misli (impotentnosti?). Pokret u mestu. Pokret koji ne vodi nikuda.

Ono što je posebno zanimljivo u ovoj političkoj koreografiji jeste stari dobri način na koji se režira spontanost – autobusi koji pristižu sa svih strana kao da žele da nas uvere da je gravitacija počela da deluje horizontalno, da se ljudi prirodno kreću u kolonama i da sendviči rastu na drveću centralnog gradskog trga. Ta inscenirana spontanost, koja bi da se predstavi kao izvorni narodni pokret, zapravo je samo još jedna manifestacija onoga što bi Bodrijar nazvao simulakrumom demokratije – kopijom bez originala.

Posebno je intrigantna dijalektika između dva skupa koji su se tog dana održali na istom prostoru. Najpre petnaest minuta tišine za petnaest izgubljenih života, a potom višesatna grmljavina razglasa koja bi da nadjača tu tišinu. Ravnopravno odmeravanje snaga?

Kao da se u tom kontrastu najbolje očitava sva drama našeg političkog trenutka – s jedne strane autentični bol koji traži prostor tišine da bi se artikulisao, a s druge strane politički spektakl koji bi taj prostor da ispuni svojom halabukom i prividnom metamorfozom u kojoj stranka-gusenica navodno postaje svež pokret-leptir, iako je očigledno da je reč samo o presvlačenju stare košuljice u još stariju i ogavniju.

„Pokret za narod i državu“ predstavlja se kao nešto novo, kao prekretnica, kao mesto okupljanja svih koji „vole svoju zemlju“. No, ovde se suočavamo sa paradoksom koji bi i sam Zenon morao da ceni – pokret koji se ne pomera, koji ostaje ukopan u već viđene obrasce političkog delovanja. Baš kao Zenonova strela koja i leti i ne leti, i ovaj pokret se kreće ka svojoj meti, ali u toj beskonačnoj deljivosti političkog (ne)vremena nikada je neće dostići: jer mu je cilj zapravo nepomičnost. Jer šta je novo u pozivu na jedinstvo koji isključuje bilo kakvu drugu stranu, u pozivu na dijalog koji banalno i temeljno monologizuje, u pozivu na promene koji očajnički pokušava da održi status quo?

Posebno je simptomatično kako se u ovom političkom teatru koristi figura „neprijatelja““ – taj neodređeni, amorfni entitet koji navodno preti spolja i iznutra, ta utvara koja služi kao lepak za održavanje privida srpskog jedinstva. No, kao što bi rekli konstruktivisti, svaka konstrukcija neprijatelja je ujedno i dekonstrukcija sopstvenog političkog identiteta. Jer ko su ti neprijatelji? Studenti koji traže odgovornost? Građani koji zahtevaju istinu? Ili možda sama istina koja se opire političkoj instrumentalizaciji?

Autobusi koji su dovozili „spontano okupljeni narod“ nisu ništa drugo do mehanička manifestacija jednog duboko nemehaničkog problema – krize političke reprezentacije u kojoj se narodna volja mora uvoziti iz drugih gradova da bi se demonstrirala na centralnom trgu. To je svojevrsni političko-logistički paradoks – što je veći broj autobusa, to je manja autentičnost narodne volje koju bi trebalo da predstavljaju.

Ono što posebno zabrinjava jeste način na koji se politički diskurs strukturira oko figure „dece“ – čas kao pretnja („izvode decu na ulice“), čas kao alibi („mi ne zloupotrebljavamo decu“). U toj diskurzivnoj gimnastici najbolje se vidi sva praznina političke retorike koja, umesto da se suoči sa suštinskim pitanjima odgovornosti i istine, radije pribegava emocionalnom ucenjivanju i manipulaciji.

I nije li najveća ironija u tome što se sve to čini u ime naroda koji je, izgleda, toliko umoran da mora autobusima da ga dovoze na sopstveno političko buđenje? Uz hladnu vodu, što reče stari-novi predsednik.

Autor je psiholog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.