Kad "iljušin" kasni 1Foto: Pixabay/Sakurayim

Kad je osnivan 2012. godine, govorilo se da je neophodan Srbiji (i regionu!) baš radi hitnih nepredviđenih situacija – poplava, požara, zemljotresa i saniranju njihovih posledica.

Srbiji su, kao i svakoj organizovanoj državi, za vanredne situacije potrebni obučeno ljudstvo, odgovarajuća oprema i povezanost sa drugim državama – sa susedima u prvom redu, zbog niza praktičnih razloga. Ishitreno formiranje SRHC od početka je izazvalo brojne nedoumice koje ne prestaju do danas.

Istine radi, (dez)informisanu širu javnost treba podsetiti da je sem jednom-dvaput – kad je iz Rusije doletio specijalni avion za gašenje požara „iljušin 76“ – pomoć Srbiji zbog elementarnih nesreća u tehničkoj opremi (i pogotovo finansijskim sredstvima) kudikamo bila veća od EU nego od Rusije. Proruski (Putinovi) lobisti javnost ubeđuju suprotno.

No, te lobističke propagandne dezinformacije nisu izazvale nedoumice oko formiranja SRHC, kao nešto drugo – čitav kontekst formiranja centra.

Za ruske zaposlenike u njemu uporno se traži diplomatski status (da li i za čitav centar?). Zašto? Ako je rad centra i njegovih zaposlenika isključivo humanitarnog karaktera – kako se ističe – zar sve njegove aktivnosti ne treba da su otvorene za javnost, a za sve njegove zaposlenike, bez izuzetaka, zar ne treba da važe standardni zakoni Srbije?

Insistiranje na diplomatskom statusu izaziva sumnju da se, pored javno proklamovanih razloga osnivanja centra, ne kriju i neke druge aktivnosti koje nisu humanitarnog karaktera? Kad se na sajtu centra pogledaju njegove propagandno-političke aktivnosti, sumnje su utoliko veće (link http://sr.ihc.rs/).

Elem, slabo opremljene domaće vatrogasne snage požar na Suvoj planini zbog nepristupačnih terena zahvaćenih vatrom danima nisu mogle ugasiti. Nisu imale podršku iz vazduha. Velike nade bile su usmerene ka prostorno blizom SRHC. Očekivalo se da će njegovim angažmanom, u saradnji sa nadležnim organima Srbije, brzo doći spasonosni „Iljušin“. Međutim, od „Iljušina“ skoro nedelju dana ništa.

Nadležni državni činovnik, načelnik Sektora za vanredne situacije MUP-a, umirivao je javnost da će avion stići brzo, samo što nije, stiće sutra. Kad se nije pojavio kad je najviše trebao, Načelnik je izostanak aviona pravdao „procedurama“ koje se moraju poštovati da bi avion došao. Ispostavilo se da je zahtev za dolazak aviona poslan Rusiji tek 31. iako je požar harao od 27. oktobra. Lipši magare do zelene trave! Veliko je pitanje da li je to baš tako?

Da predsednica Vlade A. Brnabić – koja je potpisala zahtev za dolazak aviona – nije na sebe preuzela odgovornost za docnju u traženju pomoći, ne bi li odijuma javnosti spasila nekog mnogo moćnijeg, ne nužno iz Srbije?

„Iljušin“ je doletio u Niš kad su, na sreću, zahlađenje i kiša uradili ono što je trebalo da uradi avion – skoro su ugasili vatru. Na uglavnom zgasla zgarišta pompezno propagandno praćen izručio je nešto vode.

Doduše mogao je na miru snimiti nastalu štetu i snimke opožarenih područja priložiti argumentaciji ubeđivanja da nam je baš ovakav SRHC potreban. Koliko poreske obveznike to košta i šta se zauzvrat za nerazgovetne troškove centra dobija – kao i za mnogo čega u ovakvoj rasipničkoj Srbiji – ko te pita. Lobisti SRHC su bez sumnje na dobitku. Blago nama ovakvima kakvi smo.

Povezani tekstovi