Foto: Fonet

Jer Parlament se ne oglašava, dok nas predsednik države slavodobitno uverava da će kosovski problem rešiti tako da obe strane budu zadovoljne, verovatno misleći i na Prištinu i na Brisel. Predsednica Vlade se po ovom pitanju tradicionalno ne meša u svoj posao, baš kao ni bilo koji ministar iz njenog kabineta, merkajući ko će se prihvatiti naliv pera, kako bi potpisao ono što će im poturiti pod nos. Nažalost, ni predsednica Skupštine nema osećaj za veličinu istorijske odgovornosti koju je preuzela, prihvativši se da predsedava najvišim zakonodavnim telom u našoj zemlji.

Sećate li se onih slavodobitnih reči u trenutku izbora Maje Gojković, da će Parlament raditi i danju i noću, da će poslanici maltene spavati, letovati i zimovati u skupštinskim klupama. Pamtite li nervozu koja je prerasla u histeriju, kada je Dragoljub Mićunović, najstariji poslanik kome je po zakonu pripalo da predsedava konstitutivnom sednicom do izbora predsednice, odredio pauzu u radu. Salve teških uvreda, proizišle iz bahate osionosti, dočekale su tu Mićunovićevu odluku. Vrednim poslanicima Srpske napredne stranke i pridruženim fikusima u toj kvazidemokratskoj ikebani se neizrecivo žurilo da što pre iskažu svoj pregalački polet i zanos, posle kog bi se zakoni samo štancovali, a mi u letu hvatali priključak sa Evropom. Jer opšte je poznato da su zagovornici politike zarđale kašike oduvek težili evropskom cilju, da su politikom sto muslimana za jednog Srbina i drugim nepočinstvima taj put baš oni trasirali, ali eto neki zli ljudi su im se na tom putu isprečili, podsećajući ih da im iz kofera upakovanog za to putovanje ka Briselu ispadaju žrtve političkih ubistava i ratnih zločina. I da je njihov put ka Briselu zbog toga vodio preko Haga. A trebalo je i preko Zabele.

Iako je bilo za očekivati da ovi vrli trudbenici, poput legendarnog japanskog mašinovođe kome je voz kasnio dva minuta, izvrše harikiri zbog skupštinskog lenstvovanja koje je proglasio Dragoljub Mićunović, to se nije desilo. Još manje je neko od tih marljivih radiša podigao glas zbog višemesečne skupštinske pauze u trenutku kada se očekuje rasplet kosovskometohijskog zamešeteljstva.

Skupština ne zaseda. Nema ni sednice skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju. Zaglušujući muk odjekuje praznim skupštinskim hodnicima. Primetno je odsustvo bilo kakve smislene javne rasprave, koja po naprednim merilima podrazumeva Vučićev monolog u kome Alek postavlja pitanja Aci Srbinu, na koja ovaj ponekad iznervirano i ljutito odgovara. Očigledno je da se u naprednoj Srbiji ovakve stvari ne rešavaju u institucijama kojima je Ustavna obaveza da se time bave. Uostalom, šta tu ima neka Skupština da se pita, kada je nju Vučićev režim sveo na protočni bojler, kroz koga se zarad dnevnopolitičkih potreba zakoni samo sruče pred poslanike, a oni glasaju po principu zakon zeleno, amandman opozicije crveno dugme. Eventualno ih skupštinska medenica zvonjavom opomene da je i za neki amandman predviđen zeleni taster.

Zaglavljeni na našem balkanskom koloseku, kraj koga su još pre tri decenije počeli da jurcaju evropski vozovi, sa skretničarima koji su nas vešto usmeravali na slepe koloseke, možemo samo da mašemo putnicima iz kompozicija koje tutnje kraj nas. Pri tome ti kojima mašemo jedva u punoj brzini i primećuju da li smo mi oni sa šajkačama na glavi ili kečićima. Ako taj voz najzad i stane na balkanskoj železničkoj stanici, iz njega će u uniformi konduktera izaći oni koje je Vučić u vreme mladalačkih nestašluka nazivao bečkim konjušarima. Dok ih Aca Srbin bude uveravao kako on nikada nije rekao da je železnička stanica Karlobag polazna stanica za naš put u budućnost, na prepunom peronu odjekivaće onaj glasni povik:

“Karte na pregled!“

Ali ne one karte iz Karađorđeva crtane na salveti. Već one nove, bez Kosova i Metohije.

Skupštinsko zvono bi odavno trebalo da se oglasi kao zvono za uzbunu. U protivnom, biće to pogrebno zvono naše demokratije. Nažalost, možda i naše budućnosti.

Autor je član DS i bivši narodni poslanik