Kad poluistine počnu da nas dave

Ali kad je već odštampan, onda na gomilu poluistina i laži treba i odgovoriti. Iskustvo mi govori da kad se prećute, te iste poluistine i laži počnu da nas dave.

Sam G. B. kao prvi argument navodi „da do iščeznuća nestaju sve žrtve nacizma kao da nisu postojale“. Pošto smo vršnjaci, setiće se da smo pedeset godina slušali samo priču o žrtvama fašizma, da smo tokom osnovne i srednje škole tri puta utvrđivali gradivo o sedam neprijateljskih ofanziva i znali poimenično sve logore u kojima su stradali antifašisti. I to je u redu, ali to je jedna strana medalje. O tome šta se događalo u poraću niko nam ništa nije rekao – ni roditelji, ni nastavnici, ni stariji. Zašto? Štitili su nas. Bojali su se da ne začeprkamo po gnojnoj rani i sami postanemo žrtve. Pisci, poput Dragog Bugarčića su iskusili na vlastitoj koži posledice tog čeprkanja. Za činjenice iznete u njegovom romanu „Sporedna ulica“ lokalni moćnici su na javnim tribinama govorili da su puke izmišljotine, tek literarne činjenice. Ispostavilo se da su literarne činjenice istinitije od onih slaganih u udžbenicima istorije i bedekerima.

Kao drugo, G. B. smatra da je „potpuno nemoguće da poratni stradalnici (Podunavski Nemci) nisu ništa znali o poslovima svojih najbližih tokom svih ratnih godina“. Da li je to dovoljan razlog da žene, deca, starci budu logorisani, da njih 64.000 umre u tim logorima?

Osim toga, nije tačno da je lokalno nemačko stanovništvo listom bilo za Hitlera. Neke gradove su spasili od istrebljenja lokalni Nemci (Sremske Karlovce, Sip…) Zbog nepristajanja da daju sinove u nemačku vojsku koja je išla na ruski front stanovnike Filipova (Nemce) su poslali u nemačke logore. O otporu nemačkog stanovništva Hitleru, velikoj i zloj sili, malo znamo. Do devedesetih, tačnije do klicanja Novobeograđana tenkovskoj koloni kojom su rezervisti krenuli na vukovarsko ratište (lično sam videla taj prizor) i sama bih se pitala kako ljudi pristaju na rat? A onda im ne ostaje ništa drugo do da postanu zveri. Zločinačke politike, a takva je bila i Hitlerova i Miloševićeva, razvijaju monstruoznu propagandnu, zaluđuju vlastiti narod i u finalu ga odvode u ambis. Miloševićevci će danas reći „mi smo bili prevareni“. Odgovor je uvek isti. I nemački narod je bio prevaren. Kad se krene putem zločina, teško je ispraviti kormilo. Ako budemo nekritički slušali glasove aktuelnih političara, doći ćemo u istu situaciju.

Za treću primedbu G. B. „zašto Švabe nisu stradale u prethodnih 250-300 godina“ u kojima su takođe bili pobeđena strana – treba reći da raniji pobednici nisu bili surovi kao ovi u Drugom svetskom ratu. Podunavski Nemci koji nisu činili zločine verovali su da ih niko neće dirati. Tako je, uz neke iznimke, bilo nakon Prvog svetskog rata. Samo pobednici su se nakon Drugog svetskog rata polakomili na materijalna dobra iz nemačkih kuća. Rat je završio velikom pljačkom. To, takođe, ne treba prećutati.

U elektronskom izdanju Danasa nekoliko čitalaca je sa puno mudrosti i pomiriteljskog potencijala prokomentarisalo tekst G. B. Te komentare doživljavam kao nadu da je moguće izaći iz zla koje je posejao Drugi svetski rat i poraće.