Kada će Albanci šetati Beogradom 1Foto: Stanislav Milojković

Odmah posle nedavnog Evroprajda, koji jeste/nije održan, jedna žena je na Tviteru gnevno konstatovala: „Ako smo ovima dozvolili da šetaju, uskoro će nam Albanci šetati Beogradom.“

Taj krik mržnje najbolje ilustruje vrlo dominantnu svest u kojoj se svako drugačiji posmatra kao loš, prljav, zao, kao otpadnik prirode, neprijatelj, nedostojan da se kreće ulicama nebeskog naroda.

Kako iz tog ugla, koji je u Srbiji vrlo širok, dakle tup, gledati na inicijativu pretenciozno nazvanu: Deklaracija o reintegraciji Kosova i Metohije u ustavnopravni poredak Srbije? Ugledni intelektualci, profesori, akademici smatraju da je za Srbiju i srpski narod jedino rešenje reintegracija Kosova i Metohije.

Oni jedino ne znaju, i to ih uopšte ne zanima, šta o tome misle kosovski Albanci i ne shvataju da pominjanjem reintegracije demantuju sve tvrdnje srpskih nacionalista da „Kosovo nije nezavisno nego da je deo Srbije“, jer ako se radi o reintegraciji, to definitivno znači da je došlo do dezintegracije, dakle odvajanja, što jeste tačno.

Tvrde da država Srbija nije učinila dovoljno na odbrani Kosova i Metohije i da mora radikalnije da se bavi tim pitanjem i time podstiču dilemu koja se već duže vreme pominje: da li je to trik dogovoren sa vlašću da se pokaže kako ima i ekstremnijih stavova o Kosovu od onih oficijelnih, pa da se tako Aleksandar Vučić i njegovi predstave kao umerena, prihvatljiva opcija, ili stvarno niče novi talas agresivne, revanšističke, ratne politike koji ne preza ni od najopasnijih poteza.

Srbija nije učinila ono što potpisnici Deklaracije od nje očekuju, ali jeste učinila više nego dovoljno da Kosovo i Metohiju izgura iz svog teritorijalnog i administrativno-političkog sastava i to na najgrublji način. Političko-ideološko-medijske pripreme obavljene su od sredine osamdesetih prošlog veka, a kada je Srbija izgubila ratove koje je započela u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, vratila se ponovo Kosovu da bar tako umiri nacionalističku savest.

Lamentiranje nad priznanjem samostalnosti Kosova od međunarodnih faktora, kao uzrokom odvajanja južne pokrajine, jednostavno je dugogodišnja obmana i samoobmana koja ignoriše činjenice i ne priznaje njihov neumoljiv uzročno-posledični redosled. Stvari stoje drugačije: napetosti koje su nastale na Kosovu i Metohiji sredinom osamdesetih Srbija nije umela da rešava politički i tolerantno, nego je posegla za silom. Epilog je poznat i njega zna ceo svet. Ali kako da priznaju da je politika bila pogrešna oni koji istu politiku danas promovišu?

I sada su, potpisnici Deklaracije, spremni da, „ostajući verni kosovskom zavetu“ pokrenu dijalog sa Albancima o reintegraciji. Inače, kosovski Albanci odavno priželjkuju razgovore sa Matijom Bećkovićem, Boškom Obradovićem, Milošem Jovanovićem i raznim zavetnicima i poksovcima. Deklaristi se pozivaju na Ustav Srbije.

Zaboravljaju da smo imali Ustav u kome je pisalo da se naša zemlja prostire od Triglava do Đevđelije i od Subotice do Jadranskog mora i dok je na snazi bio taj ustav zemlja se raspadala. Nešto kasnije slično se digodilo i u vreme Ustava SR Jugoslavije odnosno Republike Srbije i Crne Gore, kada se i ta država raspadala uprkos Ustavu. Uostalom, to se dogovdilo i sa Čehoslovačkom.

Bilo bi lepo kada bi uspelo. Svaki demokratski opredeljen građanin Srbije mogao bi samo da podrži reintegraciju Kosova i Metohije u Srbiju. To bi značilo da je naša država civilizovana, humana, tolerantna, zaista na evropskom putu, da teži ravnopravnosti i poštovanju svih svojih građana.

Tada bismo imali milion i po glasača više, što bi značilo da parlament Srbije nikada više iznutra ne bi videli nikakvi zavetnici, dverani, poksovci i slični, a da bi sadašnja vladajuća koalicija SNSPS zauvek mogla da se oprosti od vladanja. U Narodnoj skupštini Srbije bilo bi više poslanika Albanaca nego što ih sada imaju četiri stranke koje su inicirale Deklaraciju, a u Vladi Srbije bilo bi bar nekoliko ministara i najmanje jedan potpredsednik Albanac.

Ali nema na Kosovu milion i po Albanaca, ustvrdio je nedavno na skupštinskom zasedanju ugledni francuski đak Miloš Jovanović. Nema ih ni milion i dvesta hiljada. Verovatno ih nema ni osamsto hiljada ni osam hiljada ili ih nema uopšte, što je i bio cilj srpskih nacionalista tokom vekova, a pogotovo poslednje tri i po decenije. Srbiji oni i ne trebaju, oni su bezlična dehumanizovana bića niže vrednosti. Potrebna je teritorija. Srpski nacionalisti hoće tapiju, vlasnički list i da nekoliko desetina hiljada Srba vlada nad dvadesetostruko brojnijom populacijom.

Na pomenutom nedavnom skupštinskom zasedanju niko nije postavio pitanje: ako Kosovo nije nezavisno, šta je? Zašto je premijerka Brnabić par dana ranije prelepljivala registarske tablice? Zašto je na dnevnom redu Narodne skupštine uopšte bio nastavak pregovora o Kosovu i Metohiji? Šta ima da se pregovara ako je Kosovo u sastavu Srbije?

Ali nije postavljeno mnogo važnije pitanje. Šta je to Srbija za poslednje dvadeset tri godine učinila da bi makar nekolicinu Albanaca podstakla na pitanje: zašto se ne bismo vratili u Srbiju? Čime bi ih ohrabrila na tu vrstu razgovora, a da u sopstvenoj populaciji ne budu izopšteni kao izdajnici?

Nije, dakle, stvar u deklaracijama i nerealnim idejama. Rešenje je u kvalitativnim društvenim i državnim promenama, demokratizaciji, jasnom poretku i vladavini građana kroz institucije i naravno, odustajanju od nacionalističkih, agresivnih poteza. Možda ćemo tada videti Albance u Beogradu, a to će značiti da smo uspeli.

Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.