Kako je bilo pre 2012. godine

Jezička komunikacija je homo sapiensa predodredila za gospodara sveta jer mu je sposobnost interaktivnog prenošenja informacija omogućila masovnu saradnju sa sebi sličnim jedinkama uz pomoć koje je naš predak istrebio preostalu konkurenciju. Antropolozi kandiduju novu tezu – predistorija je period kada su ljudi bili sastavni deo životinjskog carstva, istorija počinje sa kognitivnom revolucijom.

Ako znamo da je Srbija društvo u kome ne postoji masovna saradnja ljudi okrenuti ka istom cilju i vođeni istom idejom, ako je očigledno da je svakim danom nivo komunikacije u slobodnom padu, logično je postaviti pitanje – da li takvo okruženje čini gorenavedene stečene prednosti homo sapijensa suvišnim i nepotrebnim i da li će sposobnosti promišljanja, govora i saradnje postati rudimentarni.

U tom svetlu treba posmatrati sastanak opozicije sa predstavnicima vlasti u pokušaju da se dođe do dogovora oko izbornih uslova. Na jednoj strani su oni koji traže izbore, na drugoj oni koji osim vlasti drugog izbora nemaju. Na jednoj strani su oni koji traže poštovanje pravila, na drugoj oni koji se drže samo jednog – da ih nijedno pravilo ne obavezuje. Na jednoj strani su oni koji zahtevaju slobodu kao neotuđivo ljudsko pravo, iza druge strane je čovek koji nije protiv slobode, ali je protiv onih sloboda koje ugrožavaju njegovu moć (Marks).

Nema dileme da je svaki razgovor opozicije i vlasti bez posrednika dijalog gluvih. Dijalog je razmena poruka i način prenošenja znanja. Šta to novo mogu da poruče Vučićevi barjaktari naprednjačke Ajnzacgrupe? Da pred zblanutim opozicionim liderima repriziraju jutarnji program bez Sarape ili odigraju višečinku iz Ćirilice?

U svim normalnim državama ovakvi susreti služe da bi se smanjile društvene tenzije, da se zajedničkim saopštenjem daju smernice budućih zajedničkih odluka i da se biračima nagoveste teme nastupajućih izbora. Ali ne i u Srbiji.

Zapanjuje Vučićeva hladnokrvnost da se distancira od stvari za koje je sam odgovoran. On je izvor svih nesporazuma, on je generator razarajućih sukoba, on na talasu mržnje kormilari srpskim brodom pravo na smrtonosni greben. Očigledan je njegov nedostatak tolerancije prema drugačijem mišljenju, a to je gotovo uvek dokaz nedostatka argumenata i nesigurnosti u sopstveni stav.

Najnoviji proizvod medijskih spin-doktora koji se učitava u ram-memoriju svakog naprednjačkog kadra upotrebljivog za medijsku eksploatisanje jeste pitanje – čega to danas nema što je bilo pre 2012. godine. Svrha ovog pitanja nije samo da ciljanoj grupi, čija je moć pamćenja u rangu zlatne ribice, pokaže licemerje mrziteljske opozicije, već i da neočekivanim bezobrazlukom parališe svakog iole pristojnog sagovornika.

Odgovor je jednostavan, ali upravo ta jednostavnost zna da iznenadi.

Na primer, pre 2012. godine vlasnik televizije sa nacionalnom frekvencijom nije kokainskim pismima otvorenim za javnost streljao opozicione lidere. Nikada informativne emisija, poput bljutavog instant pirea za minut dva, nije služila za dehumanizaciju svakog, ali bukvalno svakog ko se ogrešio o lik i delo velikog Vođe.

Takođe, pre 2012. godine „Utisak nedelje“ je bio na nacionalnoj frekvenciji. Ova emisija nad emisijama je decenijama etablirana kao vrhunski talk-show koji se danima iščekuje, u kojem se iznose ekskluzive, u kojoj samostalno u dvosatnom terminu gostuje i predsednik države i predsednik najveće opozicione partije. I da, tada nisu postojali partijski cenzori koji ne dozvoljavaju gostovanja na ovom „vrućem terenu“, da bi bojkotom ove emisije visokog rizika istoj oduzela debatni karakter.

Dalje, pre 2012, ali i pre 1912. i pre 1812. nikada, ali nikada predsednik jedne države nije konkurente nazivao ološem, bitangama, lopovima, kretenima, ubicama, izdajnicima. To što je dotični šipku sa Severa zavario tik pored ustava, Miroslavljevog jevanđelja i predsedničke zakletve nas ne obavezuje da mirno i skrušeno trpimo njegove izlive besa. Ako neko nije sposoban da savlada huliganske strasti i ako je neko zaostao u razvoju i ostao mentalno zarobljen u lavirintu adolescentnih nagona i kompleksa, naša dužnost je da toj osobi damo preciznu dijagnozu i što bezbolnije razvlastimo, kako ne bi postao opasan i po sebe i po narod.

Mnogo toga je bilo pre 2012. godine što danas izgleda kao antikvitet. Danas ne razgovaramo da bismo se sporazumeli, već vičemo da se ne bismo tukli. Danas ne gledamo u istom pravcu, ka istoj viziji budućnosti, već gledamo jedni u druge ili preko nišana ili preko snajpera.

Jasno je da se za pregovore odlučuje ona strana koja je odustala od potpune pobede. Vučiću su potrebne nove kulise i novi statisti za teatrokratiju kojom upravlja. Upozoravajuće su reči Tomasa Fridmana da je samo jedna stvar gora od jednopartijske autokratije, a to je jednopartijska demokratija. Mi nismo zainteresovani za takvu podelu uloga i neće nas hipnotisati Vučićeva režiserska ruka ni Kosovom, ni potkupljenim EU-birokratama, ni ponudama koje se ne odbijaju.

Naša poruka njemu je kratka i jasna. Sloboda ili ništa!

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke