Saša Nikašinović Biće da je Kosovo zaslužno za to što su političari napokon shvatili da Srbija ne uživa baš najsjajniji ugled u svetu i da bi zbog toga trebalo učiniti nešto da se slika o ovoj državi promeni. I tako je počelo opšte brendiranje Srbije. Istina, sve je počelo malo ranije onom reklamom na CNN-u, pa promovisanjem Guče i Egzita, a sada se sve to pojačalo. Stvaraju se srpski brend proizvodi, zakupili smo na nekom sajtu „ostrvo“ koje treba da predstavlja virtuelnu Srbiju, a Vlada je osnovala i Savet za promociju Srbije.
Početak ne obećava previše. Najviše zbog toga što malo ko ima predstavu kakvu to uopšte Srbiju želimo. Uveravanja da će sliku o Srbiji izmeniti sportisti ili muzičari prilično su naivna. Naši teniseri su zaista sjajni, ali zbog uspeha Novaka Đokovića Karla del Ponte neće izmeniti svoj izveštaj o Srbiji, niti će to uticati na glasanje u Savetu bezbednosti o Kosovu. Neće nam zbog toga doći ni strani investitori ni turisti, jer naše tenisere pre mogu da vide na velikim svetskim teniskim turnirima nego ovde.
Promocija Srbije zavisi, pre svega, od ciljne grupe ljudi kojima je namenjena. Nije dovoljno reći da želimo da promovišemo turizam, nego da se u svakoj promociji orijentišemo na grupu turista koje želimo da privučemo. Ljudi koje zanima skijanje mnogo su više zainteresovani za kvalitet žičara i skijaških terena nego za srpske manastire. Zdravstveni turizam podrazumeva dobre medicinske reference i naših lekovitih voda, zlatiborskog i sokobanjskog vazduha, kao i stručnjaka koji tamo rade. Slike srpskih manastira jesu lepe, ali one mogu da budu namenjene samo onima koji su zainteresovani za verski turizam ili za srednjevekovnu istoriju. Ne može se svima sve nuditi.
Kada Koštunica egzaltirano kaže da onaj ko ne voli i ne razume Guču ne razume Srbiju, on svakako greši. Ipak, Guča je takođe Srbija. Pokazalo se da ima mnogo onih koji će tamo otići zbog ića, pića i trubača. Međutim, Srbija je i Egzit, gde takođe dolazi mnogo mladih zbog druge vrste razonode. Iako ne u tolikom broju, ima i onih koji će ovde doći zbog Beogradske filharmonije. Sve to nam je potrebno i sve to je Srbija.
Ništa od toga, međutim, neće promeniti sliku Srbije u svetu. Slika Srbije menjaće se onoliko koliko se Srbija menja. A nema nikakve sumnje da se Srbija sporo menja i da su zbog toga pre svega krivi političari. Tu nikakav Savet za promociju Srbije neće pomoći. Političari moraju da zasuču rukave i urade posao za koji su izabrani. Niko njihov posao neće uraditi umesto njih.
Za te promene potrebni su i vreme i mnogo novca, ali mi ne radimo ni ono što bi se moglo uraditi relativno brzo sa skromnim sredstvima. U korišćenju kompjutera, recimo, podosta kaskamo za svetom. Malo se čini da se to promeni. A mogli bismo, istina uz mnogo napora, da poput Indije, Irske ili Estonije budemo jedna od država kojoj je opšta kompjuterizacija donela prosperitet i izmenila privredu. Kada je pravljen Nacionalni investicioni plan nikome nije palo na pamet da se neka krupnija sredstva odvoje za ovu namenu.
Neke države siromašnije od nas pokazale su interesovanje za projekat „jedan kompjuter za svako dete“. Takav jeftin, a izdrživ i dobar kompjuter još se doteruje, sada je previše skup i ove siromašne države nemaju dovoljno sredstava da nabave te kompjutere za sve svoje đake. Međutim, očigledno je da sasvim dobro znaju šta hoće. Možda smo i mi previše siromašni da uđemo u ovakav projekat, ali u Srbiji niko nije ni seo da izračuna koliko bi to koštalo.
Na kompjutere i kompjutersku opremu smanjen je porez na dodatu vrednost, ali na tome ne može sve da se završi. Zašto država ne učini nešto da ponudi besplatne, a korisne programe. Mogao bi se, recimo, svima koji to žele besplatno ponuditi i rečnik spskog jezika Matice srpske i drugi rečnici stranih jezika. Moguće je sasvim skromnim sredstvima otkupiti već postojeći ili napraviti novi program za ispravljanje slovnih grešaka takom kucanja teksta. Zašto se ne omogući besplatno preuzimanje i korišćenje bar onoga što je završeno od nekadašnje Enciklopedije Jugoslavije, a ne bi bilo preterano skupo ni pokrenuti projekt pisanja enciklopedije Srbije koja bi imala samo digitalno izdanje i ažurirala se jednom godišnje.