Kako se leči rak 1MILAN D.SPICEK

Veliki Zoran Radmilović, koga urođena flegmatičnost nije napuštala ni u najtežim trenucima kada je već bio siguran da mu rak dolazi glave, u bifeu Ateljea 212 jednog dana nalakćen na šank oćuta jedno vreme na glasnu hvalu jednog malog glumca kako danima kašlje i da sigurno ima rak.

– Leba ti šta reče?! Rak!? Rak mogu da imaju samo prvaci drame – šeretski iz gornje lage dodade Zoki Klen, namesti beretku i klimnu glavom Novici da mu sipa još jedan vinjak.

Da li ova crnohumorna zgoda ima neke veze sa pričom koja sledi iz Pulmološkog odeljenja KBC ne znam, ali tvrdim da „pisac“ nije promašio temu.

U bolnici je veća gužva nego na Kalenić pijaci, na kojoj se za „dž“ prodaju saveti, „znalački“ leče rake i rakovi i svi dele pamet veću i od najboljih srpskih lekara koji još nisu otišli „znanjem za kruhom“.

Vičući jedan na drugog dve starine od po skoro devedeset godina, kao da su bili na žurci u Ateljeu.

– Ti imaš rak, jado!? Rak mogu da imaju samo čiče od 86 godina kao ja, a ne klinac od 79 kao ti!

U hodnicima kao nekad na „štrafti“ u Knezu: lepe žene šetaju od sobe do sobe, stasiti muškarci nose stetoskope oko vrata kao obeležje ko su i šta se, beli mantili, braon kompleti. Ko bi rekao da ovde stotine žena i ljudi traži spas.

Od dvadesetčetvorosatnog dosadluka stvaraju se prijateljstva i razmenjuju priče. Rada, namerno izostavljam prezime, svakog jutra oriba moju sobu. Dok čisti, prvo bojažljivo a već nekoliko dana kasnije počinje da se otvara i priča strašne priče.

Rada ima oko 40 godina. Rođena je u srednjoj Srbiji. Završila je tri i slovima tri visoke škole, udala se za siromaha, rodila troje dece, staru kuću od slame preradila je svojim rukama u kuću sa dvorištem u čijem se centralnom mestu nalaze naćve oprane i preuređene u veliki divnu vazu sa cvećem, ustaje u dva sata da bi nahranila svinje i stigla na posao u Beograd. Istina, jedno vreme radila je u Mladenovcu, ali sve firme su propale pa je Rada stekla zvanje „VKV“ čistačice sa tri visoke škole.

„Možda ću“, kaže meni Rada, dok je iz kreveta posmatram kako znalački čisti ionako čist pod ubrzo, „i ja da izvezem ovo malo mozga“.

Znači, poluglasno ću ja, još jedan „izvoz srpske pameti“.

Pa, onda više za sebe: „Kad mogu da dozvole Marku Đuriću da ode iz domovine čak u Čikago i tamo postane ambasador, brajko moj (kažu da govori jidiš, tečno, hebrejski, azerbejdžanski, japanski i latinski, sve žive jezike), zašto ne bi istim putem otišla i Rada.

Već osam dana sam u sobi 18 Prve KBC pulmologije. Postao sam najveći davalac krvi, iliti kako se to stručno kaže, vode iz pluća. Katkada i litru i po. Časna reč. I učim raku da više ne pije wiski a lot of ice već dry, jer taj led od skivija u vodi od pluća, topi se, topi, topi…

Ovo sročijanije završiću pričom o velikom Bati Stojkoviću, koji je kao što je poznato dobio rak od duvana.

Jednog dana zove ga drugar i pita: „Bato, šta radiš?“

Tri dana pred odlazak sa ovog sveta i poslednje odigrane predstave „Poljubac žene pauka“, Bata šeretski reče: „Ništa posebno, učim raka da puši.“

Autor je filmski kritičar

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

4 reagovanja na “Kako se leči rak”

  1. Na žalost znam o čemu pišete. Pišite što više, ne gubite nadu i setite se svega što ste na tom teškom mestu naučili kad lečenje prodje i nastavite „normalni“ život.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.