Kameni spavači

Tako još jednu bosansku vojnu „prežive“ skoro 70.000 kamenih spavača koji su razasuti, osim po BiH, i u pograničnim krajevima Srbije, Crne Gore i Hrvatske, otprilike u granicama nekadašnje srednjovekovne bosanske države. Odoleše oni topovskim salvama, paljevinama i palikućama, kao što vekovima odolevaju žezi, kiši, mrazu.

„Nitko ne zna tko su oni“, da parafraziramo stih poznatog pesnika, ali „je znano“ da nisu ni Srbi, ni Hrvati, ni Bošnjaci. Jer, kada su nastajali, između 11. i 16. veka, nije bilo nacija u današnjem smislu, u ovom koji nam je „pomogao“ da se međusobno razlikujemo i da među sobom podignemo plotove zgodne i za pripucat kada zatreba. Možda su najviše stećci bošnjački jer pod tim gromadama leže kosti onih koji su pripadali bosanskoj bogumilskoj, šizmatskoj crkvi, koju su proganjali i Nemanjići i katolički kardinali. Ali, nisu muslimanski, već hrišćanski, što znači da bi isto tako mogli biti i srpski, hrvatski, crnogorski.

U tom smislu svake hvale vredan je prekjučerašnji dogovor resornih ministara Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije, postignut na Jahorini, da četiri zemlje zajednički kandiduju stećke za listu Svetske baštine UNESKO. Inicijativa nije nova, o tome je bilo reči i pre nekoliko godina, ali sada je razrađena „mapa puta“: do juna sledeće godine biće sastavljena lista od 30 nekropola, od kojih su 22 na teritoriji današnje BiH sa svom potrebnom dokumentacijom i predata specijalizovanoj agenciji svetske organizacije. Očekuje se da neće biti nikakvih usputnih peripetija koje bi ovu inicijativu mogle da zakoče.

Iluzorno je očekivati da ćemo se uskoro dogovoriti u vezi sa zajedničkom prošlošću, naročito najbližom koja je i najbolnija. Čak i ona dalja češće je bila razlog razmirica i zađevica zato što su jedni svojatali sve, a drugima nisu ostavljali ništa. U tom smislu, primer stećaka, ali ne samo njih već, recimo i obeležavanje godišnjice Milanskog edikta i njegovog donosioca Konstantina Velikog, govori da je jedini ispravan put zajedničko negovanje tradicije i istorije koja na ovim prostorima iza svega i iznad svega jeste zajednička. Kultura sećanja, dakle, onaj je najmanji zajednički imenilac na koji je potrebno pametno svesti sve što nas je i spajalo i razdvajalo.