Foto: FoNet/ Matija Koković

Nisam znao odgovor, ali sam se dosetio da priupitam jednog svog poznanika u Ministarstvu prosvete, od kojeg sam dobio nekoliko šturih podataka. Jedina preporuka, i dobra i loša, bila je – Petnica.

I ništa više: ni dobar doktorat, ni dobra knjiga, jednostavno – čovek bez dela i imena.
Na sednici GO Vučić je pročitao sastav vlade. I, kao što obično biva, svi su ćutali, i oni koji su bili zadovoljni i oni koji nisu bili zadovoljni predlogom. U diskusiji ispričam koliko sam telefonskih poziva dobio na putu za Sremsku Mitrovicu i kažem članovima Odbora da godinama radim u prosveti, ali da nikada nisam čuo za gospodina Verbića, kao ni oni moji prijatelji koji su me zvali i raspitivali se ko će nam biti ministar. Na moje pitanje, ko je taj čovek i da li iko nešto zna o njemu, naglasivši da sam tog dana prvi put čuo to ime, odgovorio je Vučić: „Ni ja o njemu ne znam ništa, pre neki dan sam prvi put čuo njegovo ime“.

Iako je i ova rečenica katastrofična, predsednik jedne moćne stranke postavlja za ministra čoveka kojeg nikada nije video, ni poznavao, kao ni građani ove zemlje, ni ljudi iz ove struke, niti iko iz SNS–a i članova njenog GO. Potom je usledila još jedna poražavajuća rečenica. Dok sam napuštao govornicu, pogledao me je i tiho rekao: „Nikoga od vas nisam smeo da postavim za ministra“!

Nije mi jasno na koga je mislio kada je izgovorio „od vas“, iz SNS–a, niti sam znao ko je bio kandidat, niti je to možda iko znao, ali je njegovo iskreno priznanje, koje govori koliko o njegovom poštenju, toliko i o njegovoj nesamostalnosti. Neko, taj čuveni „Neko“, sastavio mu je Vladu i postavio ministre. I ne samo njemu, već i onima pre njega, a verujem da će to raditi i u buduće. Srbija nije samostalna država od poraza u ratu 1999. godine i samo Bog zna kada će se izboriti za taj međudržavni status.

Podrazumeva se da nijednog naprednjaka predsednikove reči nisu ganule. Svi su, osim mene, ćutali! Sledeći primer lepo ilustruje stanje u stranci. Sledeći prijavljeni diskutant izašao je iz sale dok sam govorio i tako odustao od diskusije. On je imao primedbu na drugog ministra, ali je verovao da je pametnije da ćuti, a pošto nije mogao da ćuti, da bi sebe savladao, otišao je da udahne čist vazduh, dok i on ne požuti.

Srbi sami sebe optužuju da su skloni zaboravu. Ali, zaborav je, ponekad, blagorodan i potreban. Zar Verbić nije dobar primer? Znate li išta o njemu otkada nije ministar? Nije bio vredan pažnje ni kada je bio ministar, nije vredan ni sada. A koliko je takvih prohujalo Nemanjinom ne ostavivši ikakav trag, ni pred sobom, ni za sobom. Verbić je veličanstven primer kako zaborav zna da bude lekovit! Kada bi imalo kome – i opominjući. A evo zašto. Ne zadugo, neko će napisati novi članak, poput ovog – a ko to beše Brnabić?

„Verbića“ je u srbijanskim vladama bilo previše, a ja ću podsetiti još na dva ministra, brzo zaboravljena, a postavljena od tog čuvenog „Nekog“. Beogradska čaršija, predvođena dramskim piscem, prisilila je Nikolića i Vučića da odustanu od jednog kandidata za ministra kulture i na to mesto postave drugog. Taj „Neko“, kao što znamo, nisu samo ambasadori, već i davno čuvena beogradska čaršija.

Kada je Alisu Marić postavljao za ministra sporta (2012), kao nestranačku ličnost, pozvao ju je predsednik SNS–a na sednicu GO i zamolio da ustane, da je vidimo, jer smo za nju znali samo iz štampe. Mnogi smo se tada upitali, a mnogi će se i sada upitati, da li takve osobe mogu biti ministri, najodgovornije ličnosti u svakoj zemlji? Mogu, u Srbiji, naravno, bez obzira što je najmoćniji čovek u ovoj zemlji, na sledećoj sednici GO SNS, povodom iste osobe i njenog ministarstva, u kojem se ništa nije dešavalo, ni dobro ni loše, izbrza izustio: „Sȃm sam za to kriv“! Priznanje dostojno poštovanja.

Malaksala Srbija odavno živi na principu spoljnih i unutrašnjih uticaja i živeće još dugo sve dok predsednik države ili vlade ne bude isti ili sličan knezu Milošu, koji je znao reći mnogo zaslužnijim ljudima nego što su bili Srđan Verbić, Alisa Marić, Ana Brnabić i njima slični – „Nisi ti za mene“ – u nerazdvojivom značenju: ni za kneza ni za narod!

Autor je istoričar, bivši član SNS

Povezani tekstovi