Koji je auto bolji od moskviča?

Takva detaljna anamneza se kod normalnih ljudi obično uzima u lekarskoj ordinaciji, ali je on iskoristio međudržavnu posetu da moćnoj kancelarki iznese svoju intimu, sadržinu svog zdravstvenog kartona i skrušeno se predstavi kao jadnik koji se ubija od posla, ali ga niko ne razume. Zvuči više nego poznato, zar ne? Ova ispovest je, opet po njegovim rečima, naišla na punu podršku Merkelove. Rekla mu je da može da je pozove u bilo koje doba dana ili noći i isplače joj se na ramenu. Možda mu je, majčinski brižno, preporučila i kamilicu. Zbog grčeva.

Samo tri dana kasnije Vučić je ugostio premijera nemačke pokrajine Baden-Virtemberg, Vinfrida Krečmana, i izjavio da „Nemačka svakako može bez Srbije, ali Srbija bez Nemačke nikako. Jasno je da je Nemačka ključna zemlja za Srbiju“. Nakon ovakvog izliva poniznosti i divljenja do granice imbecilnosti, neupućeni posmatrač bi mogao da zaključi kako je Vučić iskreno zaljubljen u Nemačku, potpuno okrenut ka Zapadu i neko ko ne može da dočeka da Srbija, pod patronatom i uz podršku ove velike sile, uđe u EU i krene putem napretka.

Ipak, to može da pomisli samo neko koga je bog podario blaženom naivnošću ili, jednostavno, neizmernom glupošću. Svakom ko živi u ovoj zemlji, a ne pripada hordi njegovih lobotomiranih pristalica, jasno je da je ovo još jedna od Vučićevih kameleonskih mimikrija koja ima za cilj nastavak grčevitog žongliranja na dve stolice i da ispod njegovog „cesare attolini“ sakoa od četiri hiljade evra kuca srce koje je posvećeno samo jednoj zemlji – Rusiji. Ma koliko se kleo da je Angela Merkel najpametnija osoba koju je upoznao, evidentno je da je njegov pravi, istinski i jedini idol – Vladimir Vladimirovič. Ne treba biti previše pronicljiv da bi se videlo kako pokušava da kopira njegov model vladavine, mada mu nisu mrski ni Orban ni Erdogan, od kojih se, svakako, ima šta naučiti.

Kako vreme odmiče i postaje jasnije da je Vučić priteran uza zid i da sat koji otkucava ne radi u njegovu korist, on se sve više okreće ka Istoku pokušavajući da onima koji od njega očekuju da obavi ono što je dogovoreno da do znanja da on ipak ima alternativu. Stara mantra koju tako često koriste političari sa ovih prostora, nesvesni da su se stvari na širem geopolitičkom prostoru značajno promenile od kraja četrdesetih kada je Tito prvi put zaigrao na tu kartu, ipak više ne funkcioniše. Šibicarski trik o prividnoj neutralnosti i namigivanje i Istoku i Zapadu odavno je provaljen. Vučić, sve manje uspešno, glumi proevropskog političara, ali u isto vreme mediji pod njegovom kontrolom neskriveno sprovode otvorenu prorusku propagandu koja je dirigovana iz jednog centra. Većina dnevnih novina i sve televizije sa nacionalnom frekvencijom su, povodom mogućeg sukoba dve supersile u Siriji, vrištećim naslovima sladostrasno najavljivali treći sukob svetskih razmera iz koga će, naravno, moćna Rusija izaći kao pobednik, a Amerika završiti u pepelu svojih megalomanskih ambicija. Naslušali smo se vojnih i ostalih komentatora, koji su jedva stizali da posete sve televizije i objasne nam detalje o nepobedivom ruskom oružju protiv koga nema odbrane.

Evidentno je da se u senci zvaničnog opredeljenja srpskih zvaničnika o neupitnom evropskom putu sa koga nema skretanja odvija izuzetno agresivna ruska ofanziva na ovim prostorima. Ona se sastoji od tri glavne poluge. Medijsko-propagandne, političke i obaveštajne. Rezultati su vidljivi. Većina medija, pogotovo srpski tabloidi, otvoreno veličaju „majku Rusiju“ planski gradeći kult Putina kao simbola pravoslavno-slovenskog jedinstva i čoveka koji ima, bezmalo, natprirodne sposobnosti da odbrani Srbe od svakog zla, pogotovo onog koje dolazi sa demonskog Zapada. Prilikom nedavne posete Vučića Trebinju Putinova slika od desetak kvadrata stajala je rame uz rame sa njegovom. Ruski političari nižeg ranga, a pogotovo ambasador Čepurin, ne kriju koliko je njihova zemlja zainteresovana za veći upliv i uticaj na srpsku politiku. Obaveštajne aktivnosti se, naravno, odvijaju ispod radara, ali je simptomatično da je predsednik Srbije nedavno imao sastanak sa direktorom Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije, Sergejem Nariškinom, što nije uobičajena diplomatska praksa, odnosno ne dešava se često da prvi čovek neke države zvanično primi vodećeg operativca obaveštajne službe druge zemlje.

Sve ovo govori da Rusija koristi trenutnu preokupiranost EU samom sobom, nespremnost da odlučno i brzo dozvoli proširenje novim članicama, sve veći euroskepticizam među građanima Srbije i šizofrenu politiku čoveka koji se naziva njenim predsednikom, kako bi na što efikasniji način utvrdila svoje pozicije na Zapadnom Balkanu.

Okružen likovima poput Gašića, Stefanovića, Vulina i ostalih, pored kojih izgleda kao gorostas političke misli i koristeći neslogu i haotično stanje u opoziciji, Vučić šalje poruku kako alternativa u Srbiji ne postoji. Ukoliko baš zatreba, popusti lanac na kome drži ratnog zločinca Šešelja i napujda ga da podigne galamu kako bi pokazao šta ostaje kao mogući izbor. Naravno tu je i „zlatni mikrofon“ srpske diplomatije, Ivica Dačić, koji odavno otvoreno i neskriveno nastupa sa proruskih pozicija.

Međutim, iako sada deluje da nikada nije bio jači i da uživa veliku podršku birača, postoje jasne naznake da se Aleksandar Vučić malo preigrao i da njegova politika prepuna laži i prevara pre ili kasnije mora doživeti poraz. Saterao je sebe u ćorsokak iz koga nema izlaza i tu se sada batrga slušajući kako vreme za podvlačenje crte neumitno ističe. Kada račun dođe na naplatu, imaće priliku da dokaže svoju iskrenu privrženost Rusiji i iz audija 8 pređe u moskvič, za koga generacije srpskih rusofila tvrde da je najbolji auto na svetu.

Autor je novinar i pisac