Foto: FreeImages / Cierpki

Primera radi, savetnik predsednika Republike Nikola Selaković na skupu o unutrašnjem dijalogu u Lapljem Selu kod Prištine kaže da u južnoj srpskoj pokrajini živi 1.900.000 Albanaca. Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović ide korak dalje i procenjuje da je njihov broj iznad dva miliona. Shodno tome Aleksandar Vučić gostujući u Prokuplju izjavljuje da više Albanaca živi u Podujevu nego u celoj Toplici.

Istina je sasvim drugačija. Na proteklim separatističkim parlamentarnim izborima 2017. godine izašlo je 420.000 Albanaca. To je izveštaj centralne izborne komisije samoproglašene republike Kosovo. U okviru tog broja su i Romi i Bošnjaci. Poznata je činjenica da se Albanci, kada su u pitanju izbori, odazivaju u masovnom broju. Imajući sve to u vidu, danas se broj Albanaca koji žive na Kosovu i Metohiji kreće između 800 i 900 hiljada.

A zašto je to tako?

Posle 1999. godine dobar deo Albanaca koji je emigrirao put Zapada nije se vratio kući.

Dolaskom stranih okupacionih trupa menja se i način života albanskog življa. Stari tradicionalni patrijarhalni odnos u porodici je nestao. Narkomanija i prostitucija su uzeli maha a natalitet se rapidno smanjio.

Do 1990. godine broj porođaja među Albancima u južnoj srpskoj pokrajini bio je 31.000 danas je on oko 17.000.

Emigriranje put zapadnih zemalja traje neprestano od 1999. godine. Tako je, po priznanju vlasti u Prištini, samo 2015. godine Kosovo napustilo 120.000 pretežno mladih Albanaca.

Ekonomski razlozi i sve veći jaz između bogatih i krajnje siromašnih među Albancima glavni su uzroci njihovog odlaska put zemalja Zapada.

Ne treba čovek da bude statističar pa da ne uoči da se u velikom broju albanskih sela i gradova rapidno smanjio broj stanovnika. Nema onog naroda koji je do 1999. godine vrvio ulicama Kosova i Metohije. Ako, recimo, putujete relacijom Priština – Kosovska Mitrovica noću, vidi se da svaka treća kuća nije osvetljena.

Posle zakona od demarkaciji, kada se pretpostavlja da će Kosovo dobiti Šengen vize, očekuje se da će emigriranje Albanaca biti još i veće, što znači da će i nacionalna struktura biti još povoljnija za Srbe.

Imajući sve ovo u vidu postavlja se pitanje zašto Aleksandar Vučić i njegovi potčinjeni nastoje da građane Srbije plaše brojem Albanaca? Govoreći pre neki dan na konferenciji za štampu, on čak i kaže da u narednom periodu od 10 srpskih opština južno od reke Ibar samo u jednoj, a to je Štrpce, Srbi ostati većina. To je gola laž imajući u vidu da su sve te opštine od strane Prištine stvorene po principu geta. Broj Srba u njima se kreće iznad 90 posto pa je teško verovati da taj odnos u bliskoj budućnosti može da se promeni. Granice tih opština od strane Aleksandra Vučića Briselskim sporazumom su prihvaćene pa je jednom broju tih opština, kao što su opština Parteš i Klokot Banja, onemogućen prirodni izlaz na administrativnu liniju centralne Srbije. To samo pokazuje kako i koliko je ovoj vlasti stalo do kosovskih Srba.

Svrha povećanja broja Albanaca a smanjivanja broja Srba leži u nastojanju Aleksandra Vučića da se odrekne južne srpske pokrajine. Građane Srbije on misli da će lakše da ubedi da gubitak teritorije pravda realnošću, a realnost je ta da na Kosovu i Metohiji živi 95 posto Albanaca. To reče predsednik Srbije i po običaju masno slaga. Na već spomenutim izborima broj Srba koji su izašli je bio 50.000 gde sasvim opravdano može da se kaže da je stvaran broj oko 15 posto. Indikativno je da za šest godina svoje vladavine Aleksandar Vučić nikada nije spomenuo problem povratka 220.000 Srba proteranih sa Kosova i Metohije.

Aleksandar Vučić je 2012. godine obećao svojim zapadnim mentorima da će se odreći Kosova i Metohije. Iz tog razloga on obmanjuje, laže, manipuliše, služi se svim mogućim i nemogućim sredstvima da to obećanje ispuni. Zna dobro da oni, sa kojima je pravio dogovore, u slučaju prevare znaju da budu jako brutalni. Sudbina pokojnog premijera Zorana Đinđića jasno opominje. Danas su građani Srbije taoci suludog obećanja predsednika Republike da zbog dolaska na vlast mora da preda južnu srpsku pokrajinu.