Koliko je „desno“ Savez za Srbiju

Ovi komentari su prvenstveno vezani za kosovsku politiku. Da li je ovo tačno? Otkuda ovakve optužbe? Konačno, šta se može uraditi? Ovo su pitanja na koja tekst pokušava da odgovori. Odgovor koji predlažem je sledeći: SZS nema ekstremnu politiku, ali ipak postoje razlozi zašto bi birači mogli da steknu ovakav dojam.

Za početak, pitanje je kako se može politika opozicije nazvati ekstremnijom od one SNS-a, kada uopšte nije jasno kakvu kosovsku politiku zagovara vlast u Beogradu? Poslednjih meseci smo mogli čuti pregršt izjava predstavnika vlasti u kojima se zagovaraju stavovi od toga da se Srbija protivi stolici Kosova u UN-u, do toga da je ovo moguće uz celokupan dogovor. Konfuziji ne doprinose ni potpuno nejasne formulacije kao što je ona o „razgraničenju sa Albancima“. U čitavom ovom galimatijasu se i sami predstavnici vlasti ne snalaze. Ima li Srbija uopšte cilj u sadašnjoj kosovskoj politici? Postoji li ikakav zvanični dokument koji bi je definisao? Da li je samo daj-šta-daš? Za Srbiju? Za sebe? Odgovor po svemu sudeći nema ni vladajuća koalicija, sve do samog predsednika. Međutim, ostavimo ovaj problem sada po strani i vratimo se politici opozicije.

Čitajući program SZS zaista se ne mogu naći osnove za tvrdnje da zagovara ekstremnu politiku. Od 30 tačaka samo se za tri može reći da imaju veze sa Kosovom (5-7), ali je od njih samo jedna eksplicitna (5). U njoj se iznose već dobro poznate ideje o poštovanju Ustava RS i Rezolucije 1244 SBUN, te protivljenju članstvu Kosova u UN-u. Ove formulacije ne predstavljaju ikakvu novost u političkom životu Srbije jer su prisutne u programima i izjavama gotovo svih značajnijih stranaka u protekle dve decenije. Naposletku, o donošenju vladajućeg ustava postojao je konsenzus stranaka u Srbiji čiji su glavni akteri i danas prisutni. S druge strane, u programu nema ni patosa u izražavanju o Kosovu kakav je karakterisao svojevremeno Koštuničinu stranku, a samoj ovoj temi je posvećen veoma ograničen prostor.

Dobro je da program ne sadrži ekstremne ideje jer on i treba da bude prihvatljiv prosečnom biraču u Srbiji. Upravo je politika centra ona koja može da pretenduje na vlast u bilo kojoj državi. Tako je Entoni Toni Bler, naš veliki prijatelj, politikom centra osvajao vlast u UK. On je u vreme kada je izgledalo da laburisti više nemaju politiku koja može da pretenduje na vlast, politikom centra, a ne ekstremnom levom, porazio konzervativce. Angeli Merkel između ostalog pripisuju trajnost na vlasti tome što je izbegavala da se prva izjašnjava o otvorenim temama. Ona bi čekala da se u javnosti iskristališe mišljenje, pa bi onda zauzimala centralnu poziciju. Ovo su neke od ideja koje bi bile korisne i u Srbiji. Nažalost, opozicione stranke su nakon gubitka vlasti DS-a dugo ovo ignorisale i time svesno ili ne olakšale SNS-u posao održanja na vlasti. DS je nakon Tadića, u želji da se ogradi od njegove politike, odbacio ono što je i dobro i loše.

Otkuda onda komentari da je SZS ekstreman? Odmah ću reći da postoji sasvim realan razlog. Naime, kosovska tema je veoma prisutna u delovanju opozicije. Već je poznato u nauci da stranke posvećuju veći prostor temama koje su im važnije. Na primer, ako je stranka levičarska, logično je očekivati da više govori o temama kao što su socijalna prava, državna pomoć ili kvalitet obrazovanja. Tako su se i stranke u Srbiji u poslednje vreme intenzivno bavile kosovskom temom. Jeremićeva NS kao jedna od najvažnijih u SZS ima i akciju na ovu temu.

Ovakva fokusiranost na Kosovo nije iznenađujuća. Očigledno je da se nešto dešava po ovom pitanju, a javnost Srbije je u potpunom mraku šta je to. Ovakvo vođenje politike je u potpunoj suprotnosti sa demokratskim zahtevima da politika bude transparentna i odgovorna pred biračima. Potpuno je logično interesovanje za temu o kojoj postoji velika neizvesnost. Takođe, i u prošlosti je postojalo veliko interesovanje za kosovsku temu onda kada su međunarodne okolnosti ovo nametale. Tako je krajem 2008. godine, kada je uvođen Euleks na Kosovu, srpska politika bila preokupirana kosovskom temom. Nakon što su tenzije oko Euleksa splasnule, u godini koja je sledila, srpska politika se vratila u uobičajene tokove. Đinđić je po izboru za premijera sugerisao da bi se on radije bavio nekim drugim temama, ali su nasleđeni problemi, u koje je svakako spadao kosovski, ti koji nameću njegovu okupaciju. I danas, kada okolnosti nameću bavljenje Kosovom, logično je da isto čini i opozicija.

Međutim, bez obzira da li su samo nametnute okolnosti razlog ili je i SZS fokusiran na kosovsku temu, posmatrač može da ostane sa utiskom da je opozicija preokupirana njom. Šta je onda činiti? Jednostavan odgovor bi bio da treba istaći i druge teme u radu SZS. Ovako bi se umanjio utisak da on ima desnu politiku. Ovo ne znači odbacivanje ili zanemarivanje kosovskog problema, već isticanje i drugih. Naposletku, opoziciji je neophodno da demonstrira sposobnost da preuzme odgovornosti vođenja države. Potencijalnih tema je u sadašnjoj Srbiji pregršt. Zašto ovo ne bi bile, na primer, ekonomske teme?

Autor je politikolog