Stara je istina da jedna slika vredi više od hiljadu reči, a karikature gospodina Koraksića često više i od deset hiljada. Da se razumemo, ja nisam jedan od onih koji pogledaju karikaturu pa ostave novine, ali sam se uvek divio duhovitosti i aktualnosti Danasovog saradnika No 1.
No nije lako, naravno, pogoditi metu svaki dan, pogotovo u uslovima zemlje koja je prošla kroz „ispiranja mozga“. Zato ću uzeti slobodu da komentarišem karikaturu od 20.05.2011, na kojoj drug Vuk Drašković „aranžira“ sparivanje gospodina Maršala i generala Mihailovića. Simpatije gospodina Koraksića su, očigledno, na strani „najvećeg sina naših naroda“, što je njegov izbor, a što se vidi iz svakog detalja slike.
Najveći antikomunista prošlog veka (živeo je u kraljevom dvoru, kao doživotni šef države, valjao se u luksuzu, vodio bonvivanski život par excellence), ispao je veći od generala Mihailovića, pa čak i od Vuka Draškovića.
Autor se, takođe držao prakse iz vremena dok je doživotni predsednik bio živ da mu karikature budu lepše od originala. Zašto mu je onaj tompus ispao tako mali (samo bez alegorija, molim), nije jasno, čak ni zagriženim komunistima.
Mihailović je izašao iz Prvog svetskog rata sa najvećim brojem odlikovanja koje su srbijanski učesnici rata dobili za svoje ratne zasluge, njih pet. Šta je sa ordenjem generala Mihailovića? Njegove grudi su prazne, kao i epolete! Uzgred, general nije u ratu nosio čizme i važio je za skromnog čoveka, omiljenog kod vojnika i naroda.
U jednom od „naših“ ratnih filmova, iz ciklusa tzv. partizanštine, general Mihailović je prikazan u paradnoj uniformi, sa zlatnim širitima, u kabinetu sa pozlaćenim stilskim nameštajem, itd. U stvarnosti sve je bilo suprotno. Što se „druga“ Tita tiče, kako izveštava Randolf Čerčil svoga oca, iz „pećine“ u Drvaru, Titov štab više liči na „ljubavno gnezdo“ nego na ratnu odaju.
Petar Grujić, BeogradPratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
