Kosmet bi bio presedan

Gospodin Aleksej Kišjuhas tvrdi: „oni koji upravljaju Srbijom i njezinim javnim mnjenjem utrkuju se u javnoj degradaciji ovog plana (Ahtisarijevog. T.J.), da dotičnom nisu sa ozbiljnošću pristupili.“ Oni pri tome koriste, tvrdi dalje gospodin Kišjuhas, sva četiri elementa uspešne degradacije, kako ih je to definisao sociolog Harold Garfinkel. Prvo, plan prikazati kao presedan. Drugo, tipizirati sam čin degradacije. Treće, degradaciju predstaviti kao opšti interes. Četvrto, autora plana učiniti čudnim.
Činjeničnu bazu na osnovu koje g. Kišjuhas dokazuje da razbijanje Srbije, po planu gospodina Ahtisarija, ne bi bilo presedan čine sledeći primeri: 1. Britanska imperija; 2. Otomanska imperija 3. Habzburška carevina i 4. srpske krajine u Republici Hrvatskoj. Interesantno je da su u primerima g. Kišjuhasa Srbi svuda, sem u prvom slučaju, bili aktivni učesnici u razgradnji, pa bi primeri bili mnogo homogeniji da je umesto Britanske imperije uzeo Treći Rajh. Prva tri primera odnose se na događaje pre, a četvrti na događaj posle usvajanja Povelje Ujedinjenih nacija (26. jun1945).
„MI, NARODI UJEDINJENIH NACIJA, rešeni da spasemo buduća pokoljenja užasa rata… Saglasno tome, naše odnosne vlade… usvajaju ovu Povelju Ujedinjenih nacija… Svi članovi se u svojim međunarodnim odnosima uzdržavaju od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države…“
U događajima koji su uzeti kao primeri iz perioda pre usvajanja Povelje Ujedinjenih nacija razgrađeni su: Britanska imperija, Otomanska imperija i Habzburška carevina. U četvrtom primeru, koji se odigrao posle usvajanja Povelje, Hrvatska je ostala celovita, Srbi iz srpskih krajina tretirani su kao pobunjenici, većina je proterana sa svojih ognjišta, a Srbija je označena kao agresor.
Gospodin Kišjuhas bio bi u pravu ako bi se oduzimanje Kosmeta posmatralo van vremena i prostora, ali za Evropu posle usvajanja Povelje Ujedinjenih nacija to bi bio presedan – „slučaj koji se ranije dogodio i služi kao primer ili opravdanje za kasnije slučajeve“. (Rečnik Matice srpske). Bilo bi to ujedno i trijumfalno vaskrsavanje principa „Vae victis“.
Srbija je iscrpljena decenijskom blokadom, tromesečnim bombardovanjem od strane najmoćnije vojne mašinerije u istoriji, prihvatanjem najveće izbegličke populacije u Evropi. Politika vođena u njeno ime je predmet teških optužbi pred dva međunarodna suda u Hagu. Ako bi joj se na sve to oduzeo Kosmet i time ugrozio temelj nacionalnog identiteta Srba, moglo bi doći do frustracije, depresije i nesigurnosti srpskog naroda, što je uvek i svuda plodno tlo za bujanje nacionalizma.
Situaciju čini posebno teškom to što se najveći deo srpske inteligencije u pitanje Kosmeta uključuje ili braneći stavove srpskog nacionalizma ili ga glasno osuđuje, a istovremeno taj nacionalizam hrani nipodaštavanjem značaja Kosmeta za nacionalni identitet Srba i neshvatanjem snage sa kojom se svi narodi sveta bore za očuvanje svog nacionalnog identiteta. Zato je urgentno potrebno angažovanje onih albanskih i srpskih intelektualaca, koji razumeju dušu svog naroda, koji žele i realno mogu da utiču na to da oba naroda prihvate neospornu istinu: da su sudbine ta dva naroda bile, jesu i biće isprepletene i da zato nijedan od njih ne može svoju sreću da gradi na nesreći onog drugog.
Tekstovi u rubrici Dijalozi podižu nivo Danasa, čemu vredan doprinos daje i g. Kišjuhas. Verujem da su mu na tome zahvalni i mnogi drugi vaši čitaoci.