Kosovo kao obrazac?

Kosovo ne može da bude ni obrazac ni uzor. Što naravno ne znači da se to ne može proglasiti kao povod za, po navodno novom obrascu, otcepljenje Abhazije i Juže Osetije od Gruzije pre svega zbog većinskog ruskog stanovništva (70.000 u J. Osetiji).
U ovakvom tumačenju bi možda Kosovo i moglo da bude primer za „presedan“, doduše u korist zastupnika nezavisnosti, što bi značilo da je slučajevima otcepljenja najvažnije koje nacije je većina stanovništva na jednoj teritoriji, kao što su, na primer, dva miliona Albanaca na Kosovu? Početak svega, uslov za ceo ovakav razvoj događanja, podrazumeva se, ipak morala bi da bude nacionalna politika i kršenje ljudskih prava iz samog centra države (Tbilisi ili Beograd) koji je bio nepravedan prema toj „manjinskoj većini“. Uz, kako se vidi poslednjih godina neminovne dokaze za savremene trendove etničkog čišćenja. Sledeći takvu logiku Zapad, pre svega, navodno bi morao, po obrascu Kosova, da prihvati odvajanje Abhazije i Južne Osetije od Gruzije, ali je ptanje i da li bi to značilo priključenje „matici Osetijanaca“, majčici Rusiji? I još više od toga – da li bi i u modernim, sadašnjim, promenjenim vremenima, bilo logično da se štiti „svoja nacija“ u susednim zemljama oružjem? Objašnjenje Moskve da će upravo to uvek činiti štiteći Ruse od gruzijskog etničkog čišćenja obogaćeno je takođe i nekom vrstom opravdanja: bombardovan je vojni aerodrom u Gruziji, blizu glavnog grada Tbilisija, a izvan granica Južne Osetije.
Gotovo isto ili bar slično opravdanje je imala Amerika u ranim 80-im kad je predsednik Regan s objašnjejem da štiti svoje građane, Amerikance, poslao trupe u Grenadu, srušio „prosovjetski režim“ i nije se baš znalo da i su svi građani SAD bili spaseni ili nisu. Očigledno je da i u savremenim tokovima ima nekog nasleđa iz ranijih vremena. Sreća je jedino što se to nije desilo ovde sa Kosovom i Albanijom koja bi mogla da vojnim sredstvima zaštiti Albance na Kosovu što su želeli nezavisnost, bili u tome sprečavani od Beograda i još – etnički čišćeni.
A tako nešto nije se dogodilo, niti može da se dogodi pošto Alabanija nije velika sila kao SAD u Grenadi niti Rusija u Gruziji. Uz to ni Srbija, kao takođe mala zemlja, ne bi mogla i kad bi žarko želela da susednu Albaniju spreči da, na primer, postane članica NATO (i ne daj bože vojno ojača). Kosovo, dakle, ipak nije presedan, nije obrazac za buduće stvaranje novih, otcepljenih i samoinicijativno proglašeih nezavisnosti, a ponašanje bilo Zapada ili Istoka, onog najmoćnijeg dela na obe strane sveta, nekako na kraju ostaje uvek slično.
Najstrašnije od svega jeste to što je – u korist navodne zaštite i humanitarne akcije – toliko mnogo nedužnih smrti, toliko zločina i stradanja, izbeglica na sve strane, po Balkanu, Kipru, Kavkazu, Africi, s istim problemima, više ili manje izraženim, ali najčešćom persepktivom – večita borba za „vekovna ognjišta“ koja potpaljuje sada neko drugi. Što, pokazalo se, čak može da bude džoker u ruci navodnih zaštitnika izbeglica, čiji bar jedan deo drži u večitoj bedi kao dokaz koliko su oni drugi surovi. Istovremeno, ne pokazujući da surovosti na „našoj strani nema“ i da su odricanja za unesrećene sunarodnike bez domova neminovna. Ali, to je druga, večita i nezavršena priča, politički uvek dobrodošla ili bar upotrebljiva. I ovde i na Kavkazu i u Sudanu (Darfur) sa Kinezima, na primer, ali naravno posle Olimpijade.
Kosovo će opet „na nov način“ biti ove nedelje ovde na dnevnom redu, jer francuski ministar Kušner dolazi da navodno ucenjuje Beograd. Ako produži sa akcijom u UN za procenu Međunarodnog suda pravde o opravdanosti nezavisnosti Kosova, nema kao ništa od pridruživanja EU. Kao da Kušner to uopšte mora da radi. Može, doduše, da traži, kao što se u spoljnopolitičkom svetu uvek tako pomalo trguje, ali pritisku se odoleva na razne načine. Ovog puta čak i ne mora. Za Kušnera trenutno radi Skupština Srbije koja će ko zna i kada će i da li će usvojiti sporazum o pridruživanju EU, a o mnoštvu potrebnih zakona uz to ne bi trebalo stvarno ni govoriti. Izmiče, dakle, Kušneru glavna karta, takoreći as u rukama, pa još se i ambasadori eto vraćaju baš u EU, kao poklon Evropi. U druge zemlje, ma koliko sarađivale sa EU i praktično bile deo tog evroatlantskog kruga – ambasadori se ne vraćaju. Ko bi razumeo zašto tako, ali Kušner možda hoće, možda će omekšati.