Dok je Miloševićeva nacistička tvorevina tokom devedesetih mlela meso svim okolnim narodima, kidala im kosti, lomila želju za životom, crpila poslednju kap nade, svojim je građanima skidala kožu s leđa, izgladnjivala ih, terala ljude da stoje u redovima za parče hleba, brašna i ulja, samo da bi mogla da nastavi da finansira genocidni naum velikosrpske ideje.
Na televiziji i u dnevnim novinama su se vrtele opskurne glave prepune dogmatskih i mračnih ideja; mogle su da se čuju i pročitaju famozne i biblijske izjave o nedaćama i patnjama koje su bile isključivo vezane za srpski narod protiv kojeg se, bogo moj, okrenuo u tom trenutku izgleda čitav kosmos.
Sve je bilo bajkovito, epohalno i romansirano. Svi ratni zločini, sva silovanja, sva paljenja, svi leševi bošnjačkog, albanskog, hrvatskog stanovništva su u Srbiji bili predstavljeni kao vanvremenska vojna postignuća, koja su, naravno, činjena isključivo u samoodbrani.
I svi ti koncentracioni logori po Bosni i Hercegovini, ali i Srbiji, i one hororične hladnjače, i mnogobrojne ispovesti, i svedočanstva preživelih, sve je to nacionalistička mašinerija – koja, poput karcinoma, i dan-danas razjeda ovu zemljetinu – uspela da prikaže pred javnošću kao jednu svirepu izmišljotinu koju su podmetnule strane službe, Vatikan, Amerika i, naravno, domaći izdajnici.
Međutim, već trideset godina ispod te nacionalističke aždaje, koja je u javnosti tako snažna, moćna i epski prikazana u punom sjaju, krije se, zapravo, jedna bljutava, samoživa i grdobna pohlepa za novcem.
Dok je šira javnost izbezumljeno hipnotisana mitološkim trabunjarijama o svetom Kosovu, večnim precima, časnoj prošlosti, svetosavskoj veri i beskonačnoj istoriji, ekipa iz senke liže sa svojih krvavih prstiju kajmak koji je plaćen grozotama, koje ni u najgorim košmarima ne možemo da zamislimo.
Jedan britak primer te šizofrene fuzije jeste kada je pre koju nedelju buknula vest o zaplenjenih 800 kilograma kokaina na jedrilici u Atlantskom okeanu u blizini Azorskih ostrva. Prema navodima medija, glavna atrakcija je bila ta što je na kesama bio lik Gavrila Principa.
Upravo je taj banalni i suludi primer metafora čitave psihoze srbijanskog društva.
I tako, sa jedne strane pričaju kako gubimo Kosovo; kako se opet Hrvati, Bošnjaci i Albanci spremaju za krstaški rat protiv nejakih Srba; kako nemamo nigde nikakve prijatelje, kako bi trebalo da odamo počasti ratnim zločincima, ljigavim huljama i ogavnim avetima, koji su, kako oni vele, branili, brane i braniće srpska ognjišta, sa druge strane za mladost Srbije stiže kokain s žigom, najvećeg simbola srpske dike i ponosa, Gavrila Principa.
Zato, dok se halapljive karakondžule u maglovitoj tmini dave od proždrljivosti i grohoto se smeju svojim zlodelima, mladi ušmrkavaju Kosovo u nosinu, a nacionalizam ubrizgavaju u venu. I to je u suštini cela priča o Srbiji.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
