Krali od firme, pa onda prešli i na radnike

 Oko 3.000 radnika tužilo je firmu za nepravilan obračun naknade za smenski rad. Umesto da im platu formiraju uz primenu zakonom propisanih 26 odsto, godinama im obračunavali samo dva odsto. Zamisli razliku. Ovih dana na izvršenje stižu pravosnažne sudske presude po kojima radnici naplaćuju ono što im je dve-tri godine bilo uskraćeno, a reč je o stotinama hiljada dinara, po radniku naravno. Štedela firma u njihovo ime, a na svoj račun. Sad im tu prinudnu štednju isplaćuju – po par hiljada evra svakom. I ukoliko svaki od 3.000 radnika dobije samo po 100.000 dinara, to je otprilike tri miliona evra. Da stvar bude još zanimljivija, advokati tvrde da firma i dalje nastavlja sa starim načinom obračuna, koji je ovako skupo pao na sudu, a radnici pripemaju novi krug tužbi. Nikad ne razumem tu suludu logiku, pa pitam jednog od advokata, oni se svaki dan susreću sa nesuvislostima raznih vrsta – što li ovi u Kolubari to rade? Ama, otkud znam, kaže čovek, pa valjda da mi ne uskrati odgovor, a usput bude i duhovit kaže: ma krali firmu dok je imalo šta, kad ponestalo, oni prešli na jadne radnike! E baš su jadni? Ko? Pa radnici, sa par hiljada prišteđenih evra u džepu.

ISTORIJA: Malo sam zakasnila, ali koleginica Gordana Logar se osvrula na moj tekst o platama u vreme poslednjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovića. Pošto sam kad je trebalo propustila, moram sada da dodam. Nije problem u tome što plate u Markovićevo vreme, iako visoke, nisu bile najviše u našoj istoriji. Problem je u kontekstu u kome su plate rasle i pre i posle Markovićeve epohe. Za vremenom kad su plate, gledano statistički, realno najviše vredele, naime 1977, 1978, 1979, 1980, sledila je 1982.godina kad je tadašnja Jugoslavija zapala u tako ozbiljnu dužničku krizu da je prihvatila sporazum po kome su poverioci u krajnjoj nuždi imali pravo da joj plene imovinu po svetu. Ove i druge neuobičajene preduzete mere su dale takve rezulate da je 1988. godine Jugoslavija svoje dugove reprogramirala, dakle odložila njihovo vraćanje. Odmah posle te godine, kad dakle nismo platili rate koje su nam prispele, plate su nam impozatno porasle. Ovo je opis konteksta ugrubo, što bi rekli Dalmatinci. Koleginica Logar kaže da je važno ne samo da su plate bile visoke, nego da se moglo kupovati. Jeste, dinar je fiksiran za marku u odnosu jedan prema sedam, a naše su plate rasle. Mogli smo kupiti deviza koliko hoćemo i uvozne robe po niskoj ceni. Onda je opet došao reprogram, ali unutrašnji – deviznu štednju koju smo i tako stekli, država je zamrzla jer nije mogla da je servisira. Kako je nastala, rekao je jedan bivši guverner, tako je ta devizna štednja i nestala. Ali nije. Posle je došlo do velikih promena, pa smo prodali brdo preduzeća da bismo tako nastalu deviznu štednju vratili. Jer kad su pare u pitanju u poverenju je sve. A naročito kad je politika u pitanju.