Kultura i umeće pisane kritike 1Foto: Privatna ahriva

U dnevnim novinama Danas se s vremena na vreme objavi kritika nekog prethodno objavljenog članka. Sviđa mi se da pročitam drugačije mišljenje i da se pokrene diskusija. Sloboda izražavanja nam dozvoljava da kritikujemo nečiji objavljeni članak, kao i da odgovorimo na kritiku.

Međutim, utisak mi je da je kvalitet objavljenih diskusija generalno slab i da nedostaje kultura i umeće pisane kritike. Objavljene kritike u novinama su prilike koje pružaju kritičaru da dobro promisli pre nego što iznese svoj stav. Dnevne novine Danas su retke u kojima se mogu pročitati ovakve diskusije i ovo nije kritika upućena uredništvu.

Nije retkost da se u takvim diskusijama, pored pravih argumenata, iznesu insinuacije za drugu stranu i iskaže lična netrpeljivost. Zamislite da u kritici nekog autora neko navodi argument da je tast od autora bio ovo ili ono. Kakav je to argument? Ili autor ima neki skriven finansijski interes što zastupa neku tezu. To što autor koji je kritikovan ima bilo kakav interes da brani neki stav ne znači apriori da taj stav samim ti ne valja, niti da on ne sme da ga iznese.

Mišljenja sam da je pisana kritika najviši oblik javne kritike u kojem je, pored argumenata, potrebno pokazati izvesno čojstvo u javnom sukobu. Za očekivati je da u pisanoj kritici najbolji deo nas izađe na videlo i da to bude uzor za mlađe. Voleo bih da podelim sa vama savete iz polja nauke, koje sam dobio od iskusnijih naučnika, kako da se postupa kad hoćemo da objavimo pisanu kritiku uvaženog kolege.

Prvi korak je direktna provera. Ako se ne slažemo u vezi nekog objavljenog naučnog rada lepo bi bilo da to sa autorom proverimo. Pošalje mu se mejl u kojem iznesemo naš stav. Dešavalo mi se da ne dobijem odgovor na moj mejl, ali onda kontaktiram urednika časopisa i zamolim za pomoć.

Zašto je važno direktno kontaktirati kolegu pre bilo kakve javne diskusije? Ako smo u pravu, treba mu dati šansu da se sam ispravi. Svi grešimo i da sam u nekom svom radu ozbiljno pogrešio, bio bih zahvalan i više bih cenio kolegu koji mi daje mogućnost da se sam ispravim, nego onog koji me odmah javno napada.

Ako prvi korak nije doveo do razrešenja, drugi korak je pisana kritika objavljenog naučnog rada. Do sada smo ili bili ignorisani od autora, ili nas je zavlačio sa odgovorom, ili nam je indirektno zapretio da nećemo moći više da objavljujemo, ili nešto treće. Možda nas je pre toga i lično uvredio. Priznajem, nije lako biti objektivan u kritici.

Ovde na videlo dolazi važnost samokorekcije prilikom pisanja kritike. Ako se u bilo kom delu našeg teksta oseti lična netrpeljivost, neutralni čitaoci, do kojih nam je stalo, momentalno će preći na drugu stranu. Misliće da ovo nema veze sa temom o kojoj se diskutuje.

Meni je uvek bilo najteže da se suzdržim i da ne ubacim neku insinuaciju o drugoj strani u svoj tekst. Zašto ovo objavljujem ako ne da pokažem drugima kako ovi autori varaju, mute sa rezultatima, nisu dostojni da budu naučnici itd. Imao sam sreću da su mi saradnici pomagali da izbacim insinuacije iz svog teksta iako sam pre toga bio siguran da je on apsolutno objektivan. U jednom slučaju urednik mi je puno pomogao da pročistim tekst od mog jeda i sitničavosti. Zahvalan sam im na tome.

Takođe, važno je da u naš tekst nekako ubacimo mogućnost da i mi grešimo. Ništa ne košta da naš kontraargument počinje rečenicom: „Ako nismo pogrešno razumeli, …“.

Lepo bi bilo usput obavestiti čitaoce i o tome gde se slažemo sa suprotnom stranom. Da li je moguće da baš nijedan rezultat ili argument od uvaženog kolege sa kojim se ne slažemo nema smisla? Zar druga strana nije na drugačiji način osvetlila problem i time zaslužila pohvalu?

Neko može da kaže da je ovo sve lepo i krasno, ali da nije primenljivo u diskusijama u dnevnim novinama. Slažem se da one ne mogu biti stručne i argumentovane kao u vrhunskom naučnom časopisu, ali sam siguran da deo od gore navedenih sugestija može da se primeni u javnoj kritici.

O značaju argumentovane kritike i odgovora na nju, opet ću uzeti primer iz nauke. Ronald Fišer (1890-1962) je rodonačelnik moderne statistike. On je bio strastveni ljubitelj duvana i kad su počeli da se objavljuju naučni radovi sa tezom da pušenje doprinosi većoj verovatnoći da osoba dobije rak, on je neumorno kritikovao njihovu metodologiju i dovodio je u pitanje njihove zaključke. Naučna zajednica je bila zbunjena. Odgovori na Fišerovu kritiku da je on plaćenik duvanske industrije nisu doprineli razrešenju. Tek kad se Fišerova kritika ozbiljno uzela u obzir i kad su se sprovele kvalitetnije studije, onda je u široj naučnoj zajednici preovladalo ubeđenje o štetnosti pušenja.

Neko može da kaže da bi ranije preovladalo uverenje o štetnosti pušenja da je Fišer ćutao. Nisam siguran. Prvo, da su naučnici u početku uradili kvalitetnije studije, ranije bi se ubedila javnost. Drugo, mogući lošiji kvalitet kritike bez Fišera, možda ne bi naterao naučnike da pojačaju svoje argumente sa novim studijama i konfuzija bi možda duže trajala.

U životu može da ne postoji prava i pogrešna strana u javnim diskusijama, ali Fišer nam je pokazao da i kvalitetna kritika od pogrešne strane može da bude dobra za društvo.

Autor je diplomirani matematičar

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.