Mirjana Đurđević Foto: Stanislav MilojkovićSindrom kuvane žabe potiče iz eksperimenata vršenih u XIX veku, u kojima su žabe kuvane veoma polako. Za njih ugodna temperatura vode, u kojoj su se nalazile na početku ogleda, povećavana je mic po mic, tek delić stepena svakog sata, neprimetno za žabe.
Rezultat – sirotice bi na temperaturi od sedamdesetak stepeni ispustile svoje plemenite duše, a da sve vreme nisu ni pokušale da iskoče iz vode.
Ovaj sindrom, bez obzira da li se u savremenoj biologiji smatra tačnim ili ne, u društvenim naukama se kao metafora i te kako dobro drži. Ma koja promena na malčice lošije, bilo u privatnom životu bilo u društvu, neće naterati žabe, pardon, ljude, da se trgnu.
Pa još malčice gore, i na to se naviknemo, pa… Stignemo do femicida zbog zagorelog ručka, recimo, i to svaki drugi dan. Ili postanemo more polukuvanih žaba, pardon, ljudi, koji tiraniju i represiju doživljavaju kao usud, bez volje i snage da joj se suprotstave. Kao Srbija danas, na primer.
Ali nije tako jednostavno. Postoji i đavolji stokholmski sindrom, koji naziv baštini iz talačke krize u Švedskoj sedamdesetih, tokom koje su neki od talaca razvili ambivalentne emocije prema otmičarima.
A Srbija je nasilno ’oteta’ više od trideset godina, sa kratkom pauzom koja je prekinuta nasiljem, kako drukčije, u martu 2003.
Strah, nesigurnost, podložnost manipulacijama, percepcija ličnog izbora, pa do najobičnijeg koristoljublja, ili sve to zajedno, i te kako je u jednom političkom okruženju, kakvo je naše već decenijama, u stanju da proizvede brojne građane obolele od stokholmskog sindroma. Dobra vest, ukoliko bismo se držali neproverenih statistika sa interneta, jeste da od ovog sindroma oboleva tek svaki peti talac. Tek 20 odsto glasačkog tela?
Loša vest stiže s početka teksta, većinski smo polukuvane žabe.
Cenim, bez ikakvih statističkih provera, da svako od onih koji se suprotstavljaju glasno – od javnog delovanja, preko izlaska na proteste, pružanja otpora u radnom okruženju koje je gotovo svuda već kontaminirano, pa do ’u cara Trojana kozije uši’ objava na društvenim mrežama – poznaje i druži se sa bar po desetoro onih koji gunđaju u intimnom okruženju, ali se ne pomeraju.
Čak ni da ’lajkuju’, ili izađu na izbore i zaokruže ’manje zlo’, jer su napola skuvani. Lično ih poznajem na desetine, nisu to ni loši ni zatucani ljudi. Prosto su već umrtvljeni.
Zbog toga mislim da ova većinska Srbija treba da bude ’ciljna grupa’ kojoj se treba obraćati. I da su protesti protiv nasilja, nad zdravim razumom pre svega, baš ovakvi kakvi jesu, mirni, tihi, uporni, sa tek ponekim transparentom napravljenim u kućnoj radinosti i iz srca, bez stranačkih obeležja i vođa opozicionih stranaka, sa ’anonimnim govornicima’ koji su jedni od nas, običnih i još uvek koliko-toliko živahnih, jedini ispravan put.
I da nas svaki put bude samo više i više. Depasivizacija ispravnih ljudi.
Jer lečenje društvenog stokholmskog sindroma traži državu koja može da obezbedi obrazovni sistem u kome će se ceniti znanje a ne ’veštine’ kupovanja diploma; sistem informisanja koji prenosi istinu i samo istinu; pravosudni sistem u kome su zakoni iznad bilo kog pojedinca ili pojedinčevog pojedinca; zdravstveni sistem koji će tretirati bolesti a ne povlašćena imena…
Državu koja poštuje stvarne vrednosti i sposobnosti svojih građana, a ne šibicarsko i kriminalno ’snalaženje’.
A to će, budimo spremni, da potraje. Da bi se ikada desilo, moramo od nečeg pa počnemo. Barem da iskočimo iz lonca. Nadam se da jesmo.
Autorka je književnica
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
