Kvantna soba kao kurentna roba

Propagator tog „izuma“ u dirljivo nepismenoj tiradi hvali „svoga konja“: „Čarobni štapić definitivno ne postoji ali kvantna soba… je najbliža toj definiciji.“ U svom neumerenom hvalospevu on ide do granice bezobrazluka: „Bez ijednog trenutka osporavanja zvanične medicine, … kvantna soba čini ogromne pomake.“

Šta ta čudesna soba leči? Ispada (skoro) sve: „Naučno (?!) je potvrđeno da tretmani u kvantnoj sobi podižu energiju celog tela, jačaju imunološki sistem“, pa sledi još dugi niz bolesti, stanja i funkcija, da bi se lista završila sa tri tačke. Kako, pobogu? E, pa to su „tretmani energijom koja se ne vidi a koja se oseća“. U pitanju je, dakle, pristup kojim su plemenski vrači milenijumima održavali svoju reputaciju, dok isto važi i za lekare do pre 200-ak godina, kada im je, osim sugestije, malo šta stajalo na raspolaganju.

Na bavljenje ovom plitkoumnom mahinacijom ozbiljne ljude navela je vest u „Politici“ 12. jula da je u Kruševcu „otvorena kvantna soba za osobe sa invaliditetom“. Tvrdi se da „kvantna soba predstavlja najsavremeniji oblik terapije nanotehnologijom“, da već postoji u Leskovcu i da će je imati i drugi gradovi. Najubojitije kritike usledile su od naših lekara iz inostranstva, bez sumnje zato što ih okolnosti teraju da pomnije prate dešavanja u savremenoj nauci.

Dr J. Milić iz Italije je pročešljala naučnu literaturu, a zatim ostale izvore informacija i konstatovala da iza te navodno lekovite sobe stoji valjevski ili neki sličan preduzetnik. Zaključila je da će „uz svesrdnu podršku države Srbije“ soba postati „standard“, kako priželjkuje Valjevac. Ona zamera nadležnoj ministarki, prof. D. Kisić, što izjednačuje kvantne i senzorne sobe, jer prve pripadaju „pseudonauci“, dok za druge „postoji bar neka naučna literatura“, mada daleko od ubedljive.

Dr V. Veličković iz SAD insistira na pravljenju razlike između kvantne medicine kao novotarije „bez ikakvih dokaza o efikanosti, pa čak i bez ikakve valjane teorijske osnove”, te je stoga ”još jedna od podvala ’komplementarne medicine’” i nanomedicine, koja je ”medicinska aplikacija nanotehnologija i bazirana je na rigoriznoj nauci”. Naravno, valjevski nanokristali metala naneseni na ”bioterapeut ploče” nemaju veze sa nanomedicinom kao naučnom disciplinom.

Zato dr T. Stevanović obaveštava o zaprepašćenosti u svom Zrenjaninu, a dr D. Popović, koji je radni vek proveo u UNICEF-u, šaljivo mu odgovara da ”ako su ploče iz piramide u Visokom, onda ima logike“.

Komentarišući napomenu da je Ministarstvo zdravlja prihvatilo alternativnu medicinu, dr S. Janković zapaža da „sama činjenica da je ozvaničenje pseudonauke u medicini osvedočeno kao svetski trend, ne čini je manje pseudonaukom“ i dodaje da „institucionalna podrška placebu s praznim nazovinaučnim žargonom (što „kvantna medicina“ suštinski jeste…), … može samo da pričini štetu narodnom zdravlju“.

Oglasila se i profesorka Biološkog fakulteta Biljana Stojković. Ona postupanje ministarke u ovom slučaju označava kao šarlatanstvo i nastavlja: „S obzirom da se bavim fundamentalnom naukom, neprihvatljivi su mi nekakvi transcedentalni i mistični argumenti koje nam je ponudila dotična doktorka/ministarka.“

Osim neosnovanosti vere u korist kvantnih soba, postavlja se i pitanje smisla očekivanog efekta. Prof. S. Stanarević pita: „Kako se to izabere metoda koja će uspavljivati decu s problemom u razvoju, a ne biraju (se) metode koje će ih učiniti više aktivnim, više produktivnim… i kakvo je to poboljšanje kvaliteta života spavanjem (jasno je da zdrav san, inače, doprinosi kvalitetu života).“

Ostaju bez odgovora i ona i V. Cimerman, uz više drugih ljudi zainteresovanih za bar jedan primer u Evropi gde se za lečenje dece sa invaliditetom koriste takve sobe. Dr M. Đorić iz Nemačke dopušta da ministarka ne mora da zna sve o kvantnim sobama, ali joj zamera „podsmevanje s visine“, pitajući je: „(D)a li je gore to što se podsmevate smislenom pitanju ili što niste shvatili da je pitanje smisleno?“.

Na sistematičan način bacanje budžetskog novca na zvečeći šuplje alternativne metode kvantnih soba kritikuje dr I. Prokić iz Holandije, ali odapinje strelicu i prema ministarkinom učešću u Kriznom štabu: „Nažalost, ukoliko sve radite po principima koje ste ovde izneli, jasno je zašto je i borba protiv epidemije bila toliko neuspešna.“ Štapske grehe joj spočitava i I. Smolić, podsećajući je da je samo uživalaca starosnih penzija za 35.100 manje nego što bi ih bilo bez pandemije.

Dan-dva pre ove polemike, prema tzv. kvantnoj medicini bili su vrlo kritični članovi udruženja lekara Ujedinjeni protiv kovida. Ovaj autor je to „hvatanje magle“ poslednji put ismevao 22. avgusta 2019. u članku „Kvantima protiv nauke“ u Danasu. U međuvremenu je čak i u neke pristojne naučne časopise uguran po neki članak o frekvencijama na kojima, navodno, osciluju bolesna i zdrava tkiva. Sve to je još uvek daleko od bilo kakvih smislenih dokaza.

Polemika je ličila na sudar dva sveta. Ministarka je, valjda sticajem okolnosti ili „po difoltu“, plovila političkim vodama, a njeni oponenti su se čvrsto držali naučnih uverenja. Međutim, na iznenađenje svojih kolega, ja za ministarku, bar u ovom konkretnom slučaju, „tražim pomilovanje“.

Prvo, spremno je prihvatila višesatni dijalog. Zadavala je udarce, neke ispod pojasa, ali je na kraju stoički na nogama izdržala još žešće uzvratno pesničenje. U jednom trenutku se povukla, ali se brzo vratila laptopu uz izvinjenje da je imala ispit.

Drugo, postoji kvalitativna razlika između nje i njenih koleginica i kolega iz Vlade Srbije. Setimo se da ministarka pravde veruje da u njenoj zemlji postoji smrtna kazna, a da ministarka ekologije ne ume tečno da pročita naziv ustanove na čijem je čelu. Da li bi Toma „Jbga“ Mona razumeo problem? Da li bi se neki drugi ministar branio zloupotrebom svog ministarstva sile?

Treće i najvažnije, deluje da će bar jedna nakaradna praksa biti prekinuta. Do tog rešenja došlo se razgovorom i uz saglasnost obe strane. Malo li je?

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji