Kvazinevladine organizacije

Notoran primer zloupotrebe ideje o strukturama civilnog društva kao braniocima interesa građana u odnosu na vlast predstavlja Federacija žena Mjanmara (Burme), sastavljena od supruga vođa vojne hunte. Njihova glavna aktivnost se svodi na kritiku svoje, skoro dve decenije u kućnom pritvoru zatočene sunarodnice Aung San Su Ki, dobitnice Nobelove nagrade za mir. Uz mnoge druge, sličnu reputaciju uživa i jedno kirgistansko udruženje „slobodnih“ građana, poznato po ponavljanim molbama svom diktatoru, Askaru Akajevu, da i nakon 12 godina vladavine nastavi da „usrećuje“ svoj narod.

KVANVO udruženja su brojna i u demokratskim zemljama, ali se tamo sve više shvataju kao ekonomska, a ne politička pošast. U maloj Irskoj se na 800 takvih struktura godišnje potroši 13 milijardi evra. U tom delu sveta se, naravno, manjim bacanjem para smatraju tzv. nevladine organizacije ustrojene u drugim zemljama radi promocije sopstvenih interesa. U tome prednjače SAD.

Kako je kod nas? Naša siromašna zemlja izuzetno je bogata raznim KVANVO-ima. Neke su finansirane iz inostranstva i katkad je sporno koliko odražavaju naše istinske interese. Druge su, skoro kao u doba Agitpropa ili vremena kada je Milošević osmišljavao svoje „opozicionare“, kreacije same vlasti. Sve češće se to radi otvoreno, što nije izraz nesnalaženja, već osiljenosti. Skorašnji primer je osnivanje Udruženja menadžera primarne zdravstvene zaštite Srbije, za koje se tvrdi da je „nezavisno udruženje“, mada ga, kako iz samog naziva proističe, čine visoki činovnici vlasti, često postavljeni na osnovu svoje partijske pripadnosti. Da cela stvar bude sasvim ogoljena, Osnivačku skupštinu je otvorio lično ministar zdravlja, i to, kako i priliči, u reprezentativnoj sali Mikonos hotela „Zira“. Na stranu suštastvena nespojivost (contradictio in adjecto) da „nevladinu organizaciju“ i formalno osniva sama vlada arčeći državne pare, dodatna neobičnost je što ovu anegdotsku situaciju podržava i Evropska unija. Apsurd je utoliko veći što se radi o projektu kapitacije, odnosno slobodnog izbora lekara na način suprotan svim evropskim vrednostima. Naime, pošto je privatni sektor isključen, valjda kao „ostatak mračne prošlosti“, taj izbor nije slobodan, jer podseća na dečji vic o božijoj zapovesti Adamu da bira sebi ženu (ponuđena je samo Eva). Uz to, ceo projekat je vezan za arhaičan koncept domova zdravlja koji ne postoje više nigde u Evropi.

Objašnjenje zašto Evropska unija stoji iza tako anahronih ideja nikako ne sme da nam imponuje. Ono odražava prećutno priznanje da smo mi ipak „nešto sasvim drugo“ i da je i za nas i za njih bolje i ovako kako je nego da promena vlasti donese još nakaradnije ideje, poput, recimo, seljačkih radnih zadruga (ili koja već „originalnost“ može da nam padne na pamet). Otuda njihova rezignacija, a naše samozadovoljstvo zbog neosnovanog uverenja da smo opet podvalili Evropi kao i kada smo joj onomad prodavali prepakovani šećer.