"Legalno-nelegalni" vlasnici sporta

Jugoslavija se i raspala pored ostalog i zbog toga što je Sloba i posle pada Berlinskog zida do poslednjeg časa branio državu zasnovanu na društvenom vlasništvu kao i jednopartijski komunistički sistem, sa „pluralizmom interesa“ u Socijalističkom savezu.

Srbija je poslednja u Jugoslaviji krenula u tzv. tranziciju. Ta promena društvenog uređenja odvijala se međutim pod budnim okom i kontrolom državnih službi bezbednosti Miloševićeve vlasti a ne institucija države Srbije. Državna i društvena imovina u privredi je devastirana i opljačkana do uništenja. To je dovelo do propasti radničku i srednju klasu u društvu. Istovremeno sfera nadgradnje: prosveta, nauka, kultura i sport ostavljena je na milost i nemilost pljačkašima. Ništa se ne menja ni posle pada Miloševićevog režima, jer društvom iz duboke senke i dalje upravljaju „bezbednjaci“. NJih interesuje samo vlast na koju mogu da utiču a ne pravna i državna nomenklatura, jer bi takvo uređenje prvo „službu“ stavilo na pravo mesto u društvu.

Zbog toga su u svim društvenim organizacijama koje nisu ukinute a pre svega u sportu i dalje na snazi pravna akta iz perioda delegatskog sistema socijalističkog samoupravljanja. „Delegati“ su ih samo prepravili tako što su upravljačka prava pretvorili u vlasnička. Jer u Statutu Crvene zvezde na primer lepo piše: „Klub PRIPADA svim njenim članovima koji upravljaju klubom preko Skupštine, Upravnog odbora i drugih organa…“. To je dakle odgovor na pitanje zašto se u fudbalu i sportu uopšte „delegati“ otimaju za upravljačka mesta u organizacijama i klubovima koji se finansiraju iz državnog budžeta, ili preko marketinga državnih i javnih firmi kojima reklama po difoltu nije potrebna. U sportu su ovlašćenja i pristup novcu neograničeni, privilegije takođe, a odgovornost ne postoji.

Smislili su idealan sistem: ti prvo izabereš „delegate“, a onda oni izaberu tebe. Jedan jedini kiks službini „delegati“ su napravili 2005. godine, kada su izabrali Filipa Ceptera za predsednika srpskog Olimpijskog komiteta, računajući da će im on dati svoj novac da bi zauzvrat „uživao“ u počastima koje, kako oni smatraju, donosi mesto prvog čoveka sporta. Cepter međutim nije hteo da pomaže njima, nego srpskom sportu, želeći da uvede američki sistem „samofinansiranja“ Olimpijskog komiteta. Zato su ga ekspresno, za nekoliko meseci, smenili i na njegovo mesto postavili današnjeg počasnog predsednika Partizana. Princip je bio identičan izboru Milorada Vučelića za predsednika crno-belih. Jer su u Skupštini smenili prethodne i na njihovo mesto doveli svoje „delegate“.

Niko od tadašnjih vlasti nije ni pokušao da spreči to pravno nasilje. Štaviše, sve je obavljeno uz podršku ministra sporta koji je čak sedeo u Radnom predsedništvu te ne vladine organizacije. Iza svega je međutim kao i kod izbora u Partizanu stajao već decenijama glavni čovek „Službe“ za srpski sport. Cepter je naravno, kao i vođa današnje Partizanove opozicije Bjeković, potražio pravdu na sudu. Proces je međutim trajao pet godina, sve dok „služba“ nije odlučila da „pusti niz vodu“ uzurpatora, ali to se dogodilo u trenutku kada odluka Suda više nije imala, niti je mogla da ima pravno dejstvo. A taj pravni nasilnik je, posle samo par meseci, nagrađen funkcijom potpredsednika FSS.

Pravi odgovor na pitanje zašto se svi ti ljudi otimaju za funkcije u Zvezdi i Partizanu, propalim velikanima našeg fudbala, dala je nova uprava Partizana, čija je prva odluka bila da se od Vlade Srbije zatraži hitna privatizacija kluba, kao jedini način da se izbegne potpuna propast. Oni će dakle, ako do toga dođe, biti prisutni, ili kao kupci ili kao prodavci. Kao uostalom i njihovi „rivali“ u Zvezdi. A šta je sa fudbalom kao sportom? Ma ko će o tome još da brine dok „pravno uređenu“ državu Srbiju, njene „srećne i bogate“ građane, kao i premijera lično, gotovo svakodnevno napadaju i „ala i vrana“ iz bližeg i daljeg inostranstva, pa i iz Srbije same.