Liderokratsko ulizištvo i provincijalna optika

Bila je prisutna zapravo skoro kompletna ekipa koja je pravila film, skupa sa režiserom i koautorom scenarija Rudi Urbanom. U tom filmu koji je veoma dobro primljen u Beogradu, reč je o Diktatoru koji vlada u Državi budućnosti koja je predstavljena kao ludnica puna ovaca koje prate svoje primarne instinkte. Meni je u tom filmu najinteresantnije to što je državna opozicija predstavljena u pojavi žene, i pri tom se ona i sama teško blamira. Na taj način film ide u sukob sa svim evropskim proklamovanim vrednostima na kojima sa trenutno grade svi naši budući porazi, pa tako i na onim vrednostima kojima je stremila država Slovenija, stvarajući samu sebe.

Nadnaslov ovog teksta je citat iz filma i direktna je parafraza Titove maksime: „Zemlja koja ima ovakvu omladinu, ne treba da brine za svoju budućnost“. Ako imamo u vidu da je ta Titova omladina jedva dočekala sopstveno „šamaranje mrtve majke“ Jugoslavije (Goran Babić) i u njemu zdušno učestvovala, onda se ni nama danas, sa postojećim opozicijama, ne piše dobro u ovoj evropskoj idili koja nam se raspada pred očima. Ne mogu da kažem da sam nekakav stručnjak za sadašnju situaciju u Sloveniji, ali film koji sam gledao veoma mnogo govori o situaciji u Srbiji, a prema mom uvidu i o Evropi i o celom našem razočaravajućem sadašnjem svetu: Današnji svet kao ustanova zatvorenog tipa. U njemu devet desetina čovečanstva ne može da podnese rešenja raznih elita koje iz muke svih nas cede profit. Saznali smo (opet), šamarajući sopstvenu mrtvu majku, da i gulazi imaju svoje Guantaname, kao i svoje Gole otoke privatnih preduzeća.

Odbranaštvo bilo kakve antidemokratske desnice već posle dve ili tri decenije postaje zlokobno i zastarelo, ali kasno: ona je već uzjahala i nemački Bundestag i Belu Poljsku i svašta još na raznim stranama. Deligitimizacija društva socijalne pravde, propaganda kapitalizma u retrospektivi, antikomunistički stavovi protiv nečeg čega nema, svi ti praksisovci koji su skrenuli u nacionalizam, sve te kobajagi hrabre i agilne vođe nacionalnih pokreta, sav taj oportunizam, pragmatizam i besprincipijelnost u borbi za dolazak na vlast i ostanak na njoj, uvođenje crkve u društveni život – blješti odsustvom elementarne ljudskosti i poštenja. Crkva bleji molitvice o ljubavi čoveka prema čoveku i čoveka prema bogomladencu, o miru među narodima, ali to radi cinično i bez imalo lične i hrišćanske empatije za druge, samo za sebi blisko pleme, bez suočavanja sa sopstvenim zlom – time propuštajući priliku da ukaže na perverziju političara nad građanima neosetljive države, kao i na sopstvenu neodgovornost i licemerje kroz manipulacije na političkom, kulturnom, ekonomskom i verskom polju. Na taj način se pridružuju liderokratskom ulizištvu. Elita postaje gora od rulje, a zatim odmah i rulja gora od elite. Dve hiljade godina hrišćanstva nisu mnogo popravile status vernika u Evropi, ako uporedimo nekadašnje i današnje njihove učinke. Istovremeno saznajemo da demokratija i kapitalizam nisu jedno isto. Prelaz iz feudalizma u modernu pokazuje nam da je i fašizam aspekt moderne. Bilo je modernizacije, ali nije bilo i modernosti. Pokazuje se da su kapitalizam i odsustvo demokratije savršeno spojivi, zapravo je to današnji gorući problem. Jeste: opet gori, moja gospođice! Samo nema više komunista da nam budu krivi za sve naše gluposti i greške. Sloboda se nije ostvarila. Naprotiv, preti nam policijski liberalizam 19. veka, potpomognut modernim tehnologijama. Mislili smo da će nam se istorija, bez obzira koliko farsična, ponoviti u lepšem izdanju, barem spolja nalik na nešto drugo od tragedije. Visoki stupanj konfliktnosti u bivšoj Jugoslaviji nije našao nikakvo rešenje u njenom raspadu. Problemi su samo postali veći. Da li je opet naša budućnost u našoj prošlosti? Nagledaćemo se ideoloških reinkarnacija u suspenziji sopstvenog razuma. Nadam se da do tog ostvarenja neće doći tokom mog života, te da neću još jednom doživeti tu sramotu interpretiranja uz pomoć naknadne mudrosti i besramnu sveopštu prateću amneziju.

Za sada antiliberalni liberali čvrsto drže pozicije kojih su se dočepali. Oni uglavnom grade kuću od krova i to redovno dobro naplate. Zato njihova borba za vlast više liči na puzeći građanski rat nego na jasnom procedurom utvrđenu kompeticiju različitih koncepcija i ideja. Slom multietničkih društava usred globalizacije je novo tragično doba. Haleluja!

Provincijalna optika i nedostatak poznavanja sveta Srbiju su dublje nego okolna društva gurnule u pronevere, provizije, zloupotrebe službenih ovlašćenja, primanje mita i slične delikatese. A onda se opet zaigralo ono staro kolo elita i mase, gde jedni određuju kakav red mora biti, a drugi ga podnose i prihvataju kao snošljiv, nemajući drugog izbora. Doduše, neki mazohistički uzori kao Rusija ostali su isti, ali bože moj, ne može se sve promeniti. Preskakanje je atletika kojom se bave svi politički akteri u Srbiji. Evo dokaza samo na jednom primeru, a ima ih bezbroj: kako god to zvučalo paradoksalno i sarkastično velikoj većini u Srbiji – ako je neko srpski narod odbranio tokom ratova devedesetih, barem kada je reč o BiH, onda je to međunarodna zajednica. Ona je to učinila zaustavljajući vojne akcije ispred same Banjaluke, spasavajući političko i vojno vođstvo bosanskih Srba od sigurnog poraza. Taj potez međunarodne zajednice jedan je od njenih razumnijih poteza u ratovima devedesetih, jer je time sprečen novi egzodus srpskog naroda i eventualni zločini nad njim, iako to nije učinjeno povodom drugih obrnuto sličnih situacija, a jedna od njih je sigurno i Srebrenica. Današnja oholost i budalastost s kojom Dodik vodi Republiku Srpsku ne bi bila moguća da međunarodna zajednica nije tada tako reagovala. Dodik bi danas živeo u Beogradu i pokušavao bi da se ponovo bavi proizvodnjom lošeg kućnog nameštaja, a za odlazak u Laktaše bila bi mu potrebna dozvola nadležne vlasti, baš kao što je danas na Kosovu. I prenemagao bi se kao trebinjska baba. Ovako vlada jednim entitetom u Bosni, a to mu nisu omogućili njegovi Rusi, kojima se klanja, već snage okupljene oko NATO pakta. U istom stilu i dan-danas svako svojim haškim osuđenicima šalje tople pozdrave, istovremeno osuđujući sve druge.

Opozicija u Srbiji ima na raspolaganju pregršt ovakvih primera na koja trenutna diktatorska vlast ne može da nađe nikakve odgovore. Ali, ona se odlučila da iščezne u međusobnim prepirkama, sujetama, liderstvima i ostalim bednim sitnim merama. Vučić zato ne mora mnogo da brine zbog njih. Do daljeg, njegova glavna briga ostaje on sam sebi. Ni tako mu neće biti lako. A ni nama.

Autor je dramaturg

(Tekst koji je pisan za mariborski dnevnik Večer prenosimo uz dozvolu autora)