Foto: DanasSubotička lokalna samouprava, a posebno njeno rukovodstvo, sastavljena je očito od vrlo stabilnih osoba. Toliko stabilnih da ih – poput najboljih rodeo jahača na najdivljijim mustanzima – ništa ne može izbaciti iz sedla.
To „ništa“ u konkretnom slučaju ipak znači nešto. Zapravo: nešto puta nekoliko, jer je svojim što činjenjem što nečinjenjem lokalna samouprava u proteklih mesec i po napravila niz gafova od kojih bi se, slikovito, mogla napraviti razglednica postupaka koji se kose i s elementarnom logikom i sa zdravim razumom.
Prvo „nešto“ tiče se njenog propusta da reaguje i na odgovornost pozove direktora Javnog preduzeća Subotica-trans Dejana LJubisavljevića, koji je 26. maja ove godine uzurpirao gradski, prigradski, međugradski i međunarodni red vožnje tako što ga je, pod obrazloženjem „potreba procesa rada“, prebacio na subotnji, drastično time smanjujući broj polazaka autobusa.
Kako je 26. maja bio radni dan i nikakav državni praznik nije bio u pitanju, logično je (bilo) zapitati se zašto je to urađeno, šta znači pojam „potrebe procesa rada“ i zašto gradonačelnik Stevan Bakić, predsednik Skupštine grada Balint Pastor ili sama Skupština grada nisu reagovali na ovako teško i samovoljno kršenje upravo tog procesa rada na kog se direktor poziva?
Je li, recimo, moguće da je lokalna samouprava i sama pristala učestvovati u igrokazu kog je toga dana u Beogradu zakazao pokisli Plačko s jedinim ciljem da se lično uveri u to kako je broj ljudi koji ga podržavaju najveći do sada, pa i po cenu da on bude upriličen na način Potemkinova sela i da zbog toga na jedan dan prestane normalno institucionalno funkcionisanje u državi? Da, moguće je. O tome svedoče sami zaposleni u Gradskoj kući, koja je toga dana nešto iza podneva zjapila gotovo prazna. A bio je petak.
Drugo „nešto“ odnosi se na potpuni izostanak reakcija čelništva lokalne samouprave u vezi s tvrdnjama predsednika Saveza bačkih Bunjevaca Mirka Bajića da je kupovina Bunjevačke kuće (na Trgu kralja Tomislava) obavljena protivzakonito, za šta je Pokrajinska vlada izdvojila 19, a Grad četiri miliona dinara. Ni Stevana Bakića ni Balinta Pastora nisu zaintrigirale Bajićeve tvrdnje da iza kupovine Bunjevačke kuće u vrednosti od preko 100.000 evra stoji Centar za kulturu (Bunjevaca), čija je predsednica ujedno i predsednica Bunjevačkog nacionalnog saveta Suzana Kujundžić Ostojić. Bajić je optužuje za sukob interesa i „uzimanje novca u vlastiti džep“, ujedno najavljujući pitanje pokretanja odgovornosti, a čelništvo lokalne samouprave – čak i na sednici Skupštine grada 1. juna – solomonski to pitanje prepušta odnosima unutar bunjevačke zajednice.
To što se preko njihovog budžeta obavljao(o) transfer sredstava za te namene, od čega je i Grad izdvojio pozamašni iznos, nije tema koja bi ih posebno zabrinula. Moguće i zato što novac ne ide iz njihovog nego iz džepova građana.
Treće „nešto“ svakako se tiče problema dece u vrtiću Poletarac, koji je deo Predškolske ustanove Naša radost. Reč je o problemu koji se u javnosti više skriva nego što se o njemu govori, a koji se odnosi na neispravnu pitku vodu i miševima, što mrtvim što živim, s čime se deca u spomenutom vrtiću svakodnevno susreću.
Niti zabrinutost roditelja za svoju decu, a još manje poziv predsednika Gradskog odbora Stranke slobode i pravde Roberta Šebeka da „zbog neodgovornog i bahatog odnosa“ (prema tom problemu, prim. a.) direktor Naše radosti Veljko Vojnić podnese ostavku nisu potakli Stevana Bakića (izabranog s liste Aleksandar Vučić – za našu decu) niti njegovog koalicionog partnera Balinta Pastora da se javnosti, a posebno roditeljima dece koja idu u vrtić Poletarac, obrate, pokrenu pitanje odgovornosti i ponude rešenje. Moguće i zato jer je reč samo o „izolovanom slučaju“, a ne epidemiji.
Četvrto „nešto“ svakako je najneodređenije i najnedefinisanije, jer se tiče hmmmm… ukusa. Reč je o koncertu Mirka Pajčina, u javnosti mnogo poznatijeg kao Baja Mali Knindža, u povodu seoske slave upriličene 4. juna u Novom Žedniku. Gledajući strogo formalno-pravno, nije na lokalnoj samoupravi da poput – gradonačelnika Pule Filipa Zoričića – zabranjuje održavanje koncerata „u svom dvorištu“. Ali, uzimajući u obzir „minuli rad“, a posebno „umetničke kvalitete“ Baje Malog Knindže naprosto je teško zamisliti da bi sa istom dostojanstvenom ćutnjom čelništvo lokalne samouprave propratilo najavu održavanja koncerta mađarske grupe Kárpátia za proštenje u Đurđinu ili pak Marka Perkovića Thompsona na Danu sela u Čantaviru. Uostalom, s ovakvim poređenjima sugrađani se naširoko sprdaju na društvenim mrežama.
A šta je s decom zbog koje se sve u poslednjih mesec i po i odvija? Vidite i sami: eno ih na ulicama, nikad bučnijih, nikad raspuštenijih, nikad osionijih… I nikad svesnijih da su oni samo verna slika i prilika odraslih koji se u zbiru nazivaju – društvo. Možda je i zbog toga vredno (i vreme) da im se na ulicama pridruže i stariji, ne samo na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca. Jer, slučajeva opisanih na primeru Subotice sigurno ima i u svakoj drugoj sredini ove države, dok – na radost lokalnih samouprava – javnost, a posebno mediji, o njima hrabro ćute.
Autor je novinar iz Subotice
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
