Maligni potencijal preusmeren na Beograd

Do prošlog leta Vučiću je sve išlo od ruke. Zaključno s beogradskim izborima, njegove političke operacije prolazile su kroz institucije, domaću i stranu javnost kao kroz sir. Tako je bilo sve dok Sava Janjić, iguman Dečana, nije obznanio postojanje tajnog plana za podelu Kosova.

Od tog trenutka dolazi do preokreta. Na užas prvaka režima, javlja se otpor građana koji se po prvi put preliva izvan oaza opozicionog jezgra i par slobodnih medija, raste i postaje sistematičan i organizovan.

Sprečen da napravi veliku štetu na makro planu, da zaključi sporazum sa Kosovom koji bi stvorio uslove za novi ciklus konflikta, Vučićev režim je svoj maligni potencijal preusmerio na mikro plan. Najvidljivija manifestacija tog kancera je Vesićevo grozničavo divljanje po Beogradu. Šteta koju on čini glavnom gradu i njegovoj urbanoj strukturi preti da uskoro dostigne kritičnu tačku iza koje će postati nepopravljiva.

Vučić nema stamenost jednog Slobodana Miloševića, koji je bio u stanju da se pod pritiskom ukopa u mestu i tvrdoglavo odoleva, da pametno popusti kad najjači pritisak prođe, da protivnike prepusti sopstvenim protivrečnostima i da ih zatim na izborima potuče. Ovaj se diktator, naprotiv, junači do krajnjih granica da bi se na kraju istopio kao nekakvo histerično dete do nivoa plača i kuknjave.

NJegov će režim doživeti krti lom. Samo će jednog dana, koji više nije daleko, sve da pukne.

Ne čini se da iza protesta koji mesecima uporno i sistematski drmaju Vučića postoji jasan plan i čvrsta organizacija, i dobro je što je tako. Dobra, vojnička organizacija podrazumevala bi i odgovarajuću vojnu strukturu da je iznese, da osmisli i sprovede prevrat.

A to je uvek u našoj istoriji značilo i postojanje nekakvog pukovnika s nadimkom koji bi novu vlast tretirao kao marionete. I koji bi ih uklonio kad se otmu kontroli. Možda je ovo prva naša tiranija koja će pasti demokratskim putem.

Savez za Srbiju izašao je u kratkom razmaku sa dve kontradiktorne zamisli o mapi puta do demokratskog poretka. Prva ideja je bila privremena ekspertska vlada, oročena na godinu dana, koja bi sprovela tranziciju, a onda prepustila strankama da se sukobljavaju u regularnoj političkoj utakmici. Nije, međutim, bilo jasno kako bi se do te ekspertske vlade tačno došlo.

Druga ideja, više oslonjena na političku realnost, bila je da se režim natera na neku vrstu kompromisa koji bi rezultirao uspostavljanjem minimuma normalnih uslova za politički život. To bi podrazumevalo, pretpostavljam, zajednički nadzor nad sferom medija i regulacijom izbornog procesa, kako bi se stvorili uslovi za održavanje poštenih izbora u roku od šest do devet meseci. Da li bi i posle tih izbora bila potrebna ekspertska vlada ili bi Savez za Srbiju na njih izašao sa sopstvenom listom i programom, ostalo je nedorečeno.

Dinamika događaja se ubrzava i spirala političkog sloma postaje vrtoglava. Vremena za čekanje i skrupulozno pregovaranje više nema. Potrebna je samo još politička struktura kadra da izbore u minimalnom zakonskom roku dobije sa nadmoćnom većinom i preuzme odgovornost za tranziciju.

Kada takva struktura nastane, doći će do tačke ključanja u kojoj će režimski ljudi sa svih nivoa u jednom masovnom egzodusu tražiti načina da prelete s broda koji tone na novi brod koji nailazi. I to neće činiti da bi u maniru preletača zadržali pozicije moći, već da bi u političkom smislu sačuvali glavu.

Savez za Srbiju nije ta struktura. Između njega i tela protesta „1 od 5 miliona“ nema znaka jednakosti. Savez za Srbiju je formacija na jasno nacionalističkim pozicijama. S druge strane, protest je ideološki neutralan. On okuplja pristalice obeju suprotstavljenih opcija – građanske i nacionalne – u jedinstvenom naporu da smene antidemokratski režim.

Savez za Srbiju nastoji da govori u ime svih protestujućih, bilo tako što ne govori uopšte, krijući se iza anonimnih organizatora protesta, bilo tako što kad najzad progovori šalje poruku kako on ne govori u ime sopstvene ideologije već će to da čini na slobodnim izborima, kad se za njih izbori.

Jaz čije postojanje Savez za Srbiju pokušava da ignoriše duboko preseca srpsko društvo svih trideset godina od početka nacionalnog preporoda. To je jaz između dve izrazito polarizovane koncepcije države i društva – nacionalne i građanske. Jedan od polova, onaj građanski, negira da uopšte postoji potreba za izgradnjom srpske nacionalne države.

Iz toga proizlazi jedno shvatanje nacionalne istorije kao koračanja iz greške u grešku i, zakonomerno, u zločin. Ovakvo shvatanje vodi svoje protagoniste u svojevrstan autizam, u otuđenost od glavnog političkog toka i dovodi ih na marginu, u kulu od slonovače iz koje vode donkihotovsku borbu protiv vetrenjača nacionalizma.

Na drugom polu su nacionalisti, koji se vode idejom da je sve što je učinjeno u ime nacije po definiciji patriotsko i dobro. Ovakav stav vodi u moralnu tupost i neosetljivost u odnosu na jasnu istoriju zločina i razaranja kojom su obeležene prethodne tri decenije.

Nedavno se to jasno pokazalo u slučaju izricanja doživotne kazne Radovanu Karadžiću, koju je jedan deo javnosti dočekao ovacijama, a drugi na nož. I to iste one javnosti koja subotom složno protestuje protiv Vučića.

Jaz između dve Srbije nikada nije premošćen, njega su samo različite elite s više ili manje uspeha nastojale da ignorišu. Ali upravo je taj jaz odgovoran što je Vučićev režim uopšte postao moguć. Upravo je građanski pokret belih listića oduzeo onih par procenata koji su nedostajali Borisu Tadiću za pobedu protiv Tomislava Nikolića, i održanje vlasti koja je jaz godinama uspešno ignorisala, namećući nacionalnu priču kao paradigmu.

Savez za Srbiju u svemu se vraća na pozicije Borisa Tadića – od njegove politike u odnosu na nacionalno pitanje do njegove taktike ignorisanja činjenice da nas takva politika udaljava od zapadnog okruženja i od konsolidacije demokratskog poretka, ekonomije i društvenih prilika uopšte.

To nije ono što je potrebno. Savez za Srbiju traži od građanske opcije da stisne zube i glasa za Boška Obradovića i Vuka Jeremića. Mnogi od pozvanih to neće pa makar završili na Pinku. Ono što je potrebno je katarzičan susret u kom bi građanska opcija prihvatila srpsku nacionalnu državu, a nacionalna se odrekla Karadžića i Mladića.

Autor je analitičar