Marginalne „marginalije“ Vladimira Vuletića: Lični stav Čeda Nedeljkovića

Naše je da njegove principe utuvimo, da ih poštujemo pa ćemo lepo živeti u demokratskom društvu. On se okomio na lidere opozicije koji traže da se smeni REM i promeni rukovodstvo RTS-a kao jedan od uslova za „prave izbore“.

Bujošević kao generalni direktor nije po njegovom ukusu, naziva ga čak i junošom, ali on Vuletić jamči da je taj izbor „potpuno u skladu sa Zakonom o JMS i procedurom koju predviđa statut RTS-a“. Naravno, on može biti smenjen samo na zakonom predviđen način, a ne voljom predsednika države ili opozicionara. Pitanje Vuletiću: Koga predsednik Vučić, u ovdašnjoj Srbiji, ne može smeniti ako hoće. Možda patrijarha.

Autor nas poučava da je poštovanje zakona i procedura jedan od preduslova demokratskog poretka. Novo pitanje: zar zahtev opozicije za smenu rukovodstva RTS-a ne može da uđe u zakonsku proceduru pa da sve bude legalno u skladu sa našim „demokratskim poretkom“? Može, ali vladajućoj partiji to nije u interesu, jer RTS nije javni već partijski servis.

U svojim „Marginalijama“ on zamera novinarima koji kritikuju partijsko zapošljavanje i navode da se neko „samo zahvaljujući partijskoj i ličnoj lojalnosti uzdigao sa mesta građevinskog keramičara i preduzetnika do najviših državnih funkcija“. On brani keramičara jer svako ima pravo da bira i bude biran. Zašto keramičar u demokratskom poretku ne bi mogao da bude ministar? Kakva kratkovidost.

Autoru su potrebni naočari. Nije ovde reč o keramičaru nego o partijskoj poslušnosti kao uslovu za napredovanje u društvenoj hijerarhiji. U resoru prosvete smenjivali su se partijski podobni ministri, a stanje u obrazovanju ostajalo je haotično. Osnovni uslov je da na sva, a ne samo rukovodeća mesta, dođu stručni i sposobni ljudi, a ne partijski poslušnici.

Kome Vuletić ide „niz dlaku“ kad kaže „jedino što je izvesno i golim okom vidljivo jeste porast neargumentovane priče o nasilju koja sama po sebi stvara utisak da je nasilja mnogo više nego što ga stvarno ima“. Kaže on da su podaci osnova za smislen razgovor o bilo kojoj temi u demokratskom društvu. Ne znam šta vidi autorovo „golo oko“.

Ne živi valjda u staklenom zvonu pa do njega ne dopire stvarnost, ili možda je prikopčan samo na kanale koji polaze od državnog vrha. Podataka ima, nažalost, previše, svi ih vide, ali ne i profesor Vuletić. Ko je pretukao Borka Stefanovića, koji je funkcioner Telekoma potegao stolicu na gostujuće igrače na košarkaškoj utakmici, ko je pretukao dečaka na Novom Beogradu, ko je prisiljavao zaposlene u državnim preduzećima da dođu na Vučićev kontramiting…

No, i Vuletićeve marginalne „marginalije“ samo su deo nastojanja vlasti da se zahtevi sa građanskih protesta marginalizuju, da se raja ućutka a da vlast nastavi po starom. U provladinim medijima najbolje se kotiraju hvalospevni komentatori koji povlađuju vlastima, a ukazuju na nedobronamernu opoziciju i zablude građana. I to ima svoju cenu.

Autor je profesor u penziji i član Srpske akademije obrazovanja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.