Merenje umanjene veličine

Zoran Hamović Što više čitam naše novine, sve više me privlači penzionerska lagodnost povratka verovatnijoj stvarnosti, uhvatljivoj u čitanju književnosti prošlih vremena. Teško mi pada ne ono što je u današnjim novinama napisano, već ono što je izostavljeno. Granice neverovatnog pomeraju se do ludila umnožavanjem nevažnih istina, besmislenosti i laži, ali mnogo više smanjivanjem ili potpunim izostankom onog što se ludilu suprotstavlja i uspostavlja vredsnosni poredak. Tanak je alibi da je to tržišni imperativ, s obzirom na posledice koju takvo odmeravanje i beleženje stvarnosti proizvodi.
Sanjam dobrog vojnika Švejka kako zabezeknutim prolaznicima na praškim ulicama upućuje ratnički poziv „Na Beograd“ dok ga guraju u invalidskim kolicima prema sudskoj lekarskoj komisiji. Komični junak, koji je proslavio češkog pisca Jaroslava Hašeka, svojim preuveličavanjem brige o monarhiji kao da najavljuje tragične istorijske događaje. Austrougarsaka monarhija objavljuje ultimatum Srbiji i započinje Prvi svetski rat. Važnost dobre literature je u tome što je trajnija od sume dnevne korespondencije sa stvarnošću. Vaspitna uloga Hašekovog romana dobila je još više na značaju posle pada Berlinskog zida. Lako prepoznajemo da se sve ujedinjeniji evropski zavisnici od novina i televizije ponašaju kao Švejk. Mi zapravo, kao i kod dobrog vojnika, ne možemo sa sigurnošću prosuditi jesu li mahniti ili lakrdijaši, ali jasno je da ne postavljaju ozbiljna pitanja. Ni sebi, ni drugima. Probudim se i zadrhtim od pomisli da njihove potrošačke opsesije i konformističke idiotarije, koje ih ispunjavanju pobedničkim osećanjem, postaju realna pretnja. Nama danas, njima samima već sutra.
No ako je za bratsku zajednicu novokomponovanih i klasničnih evropljana primerena Hašekova receptura socijalnog staranja o uzorima na unutrašnjem planu, Srbiji bi nekako više odgovarala Ljudska komedija. Balzak se kao duh pojavljuje u (svako)dnevnom izdanju, sučeljavajući nas neprekidno s pitanjem nad pitanjima: pa da li je i to moguće? Kad na naslovnoj strani novina pročitamo da je uhapšeni tim univerzitetskih profesora uključujuči i pomoćnika činodejstvujućeg ministra prosvete primao mito i prodavao ispitne ocene i da su se u operacionoj sali za vreme operacije potukla dva hirurga, to pokazuje ne samo da smo razoreno društvo bez srama, oštroumlja i ukusa nego nešto mnogo značajnije. Veza ova dva tzv. pojedinačna slučaja pokazuje da je zajednička, aktuelna politička drama otadžbine samo još jedan sladunjavi otpadak državotvorne misli bez oslonca u elementarnom moralnom i ljudskom integritetu. Da nije reč o zameni mesta uzroka i posledica svedoči i opštepoznata činjenica koliko je dugotrajno ruganje svemu onome što je reprezentatvno i instutucionalno, što znači i državotvorno, koliko je obesmišljavano sve ono što nedri i podstiče vrednosti i povezuje ljude. Oni koji su predstavljali ili vodili najznačajnije institucije nisu bili u stanju da kontrolišu svoje lične strasti. Njihov broj, medijski više nego uredno beležen, sada je takav da više ne govorimo o manjini, već o razornoj većini. Plašt političke podrške nad takvom nesposobnošću, neznanjem i glupošću godinama je rađao institucionalne surogate, prikrivajući i podstičući kukavičluk i zavist, trošeći ne samo raspoloživa materijalna dobra, nego i samu ideju o smelosti inovativnog stvaranja. Sadistička indiskrecija odnegovala je ne ono kako se prikazuje ljubav prema pravdi i zaštiti institucije, nego preventivnu zaštitu sujete i ličnog položaja, kao ogoljenu platformu potrošačkog poriva. Provala mržnje posledica je potrebe za poslednjom odbranom nejasnog ili nepripadajućeg položaja i odgovor nepriznavanju veličine.
Kanalizaciona bujica takvog ponašanja odnela je čak i mogućnost da sebi pripišemo plemenitost naroda tragične sudbine. Zajednica koja ima višak šamarajućih lekara u operacionoj sali i prosvetnu mafiju koja potkrada budućnost mladih razbija mogućnost da učvrsti identitet i odredi entitet svog postojanja.
Balzakovska priča u svakodnevnim nastavcima služi nam bez srama, oštroumlja i ukusa da sebi mrmljamo a drugima prigovaramo, ali da i dalje pokušavamo da tražimo mesta i ljude koji nas podsećaju svojim neusahlim integritetom da je stapanje sna i zbilje moguće i da možemo da se ispravimo i uspravimo..