Foto:FoNet/ Aleksandar Levajković

Po prvi put u istoriji posečen je šest vekova star zapis da bi se izgradio auto put na kome su napredni projektanti i izvođači takođe po prvi put u istoriji omašili visinu tunela. Pa je lično predsednik morao da se provoza u šleperu kroz taj tunel da bi nam pokazao da nije nizak. A izgleda da je niži nego što smo mislili. Na predsednika mislim, ne na tunel.

Još tada je bilo jasno da kada jedna vlast nije u stanju da sačuva hrast, makar star i šest stotina godina, neće sačuvati ni Gračanicu, ni Visoke Dečane koji su zidani u vreme kada je taj hrast možda posađen. Pri tome, predsednik Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić, nas baš kao onomad kad je hrast gurao pod sečivo oštre testere, objašnjavajući da je star i da koči progres i razvoj Srbije, podseća da je isti slučaj i sa južnom srpskom pokrajinom. To Kosovo i Metohija izgleda da nas takođe koče na putu napretka, a po tvrdnji predsednika Srpske napredne stranke, mi tamo u stvari ništa i nemamo. Sem tih Visokih Dečana, Pećke patrijaršije, Gazimestana, bele crkve Samodreže gde je Sveti knez Lazar pričestio vojsku, Gračanice, Bogorodice LJeviške, manastira Draganac, i još jedno 2.000 crkvi i manstira, grobova blaženočestivih careva i kraljeva iz loze Nemanjića i vekova trajanja, dopunjenih sa preko četrdeset jednom hiljadom zahteva za povraćaj imovine, mi Srbi na Kosovu i Metohiji nemamo ništa. Onih desetine hiljada Srba koji i dan danas tamo opstaju, po mišljenju predsednika Srpske napredne stranke, Aleksandra Vučića, očigledno su ništa. Tu negde gde je očno dno našeg duhovnog vida, on bi da nam ga pretvori u slepu mrlju naše mrežnjače, nesposobnu da vidi makar jedan metar te zemlje koju važeći Ustav definiše kao sastavni i neotuđivi deo Srbije. To je isti onaj Ustav Republike Srbije, na kome je Aleksandar Vučić držao ruku dok je polagao predsedničku zakletvu, dok je drugu držao na Miroslavljevom jevanđelju, možda baš na onoj strani na kojoj je opisano kako se Juda za trideset srebrenjaka odrekao Isusa.

Kad bi Amerikanci imali šest stotina godina stari hrast ispod koga su krenuli u borbu za nezavisnost, verovatno bi Belu kuću preneli u senku njegove široke krošnje. Japanci bi od takvog hrasta napravili živi spomenik. Kod nekih trećih, to bi bilo sveto drvo. Mi Srbi koji imamo komad zemlje, koji je u nekom prethodnom životu Aleksandar Vučić proglašavao svetom srpskom zemljom, a koje se danas tako lako odriče, davno smo od našeg hrasta napravili svoj krst koji će zbog ovakvih tvrdnji vrlo brzo postati naša krstača. Samo ona će ostati u spomen na sećanje da smo nekada postojali kao narod, ako se ovako lako odričemo nečega što znamo da je vekovima naše, zarad vere u čoveka koji nas svakog dana uverava da nije naš. I koji nam zauzvrat ne nudi ništa, pretvarajući nas u ništavilo. Kada i ta krstača istruli, ostvariće se njegova vizija, a miris truleži i veo zaborava konačno će pasti po nama.

A možda nekada iz nekih mladih žirova, otpalih dok su sečeni naši hrastovi, uprkos svemu što nam se dešava, izniknu nove mladice. Samo za to su potrebne godine, decenije, možda i vekovi. Možda se baš sa takvog hrasta odlomi grančica koja će raspaliti vitlejemski plamen novog života, dok čiste ruke granu okićenu suvim listovima polože na Božićno ognjište neke nove nade. Vodite računa da u senci nekog takvog hrasta ne nikne korov. Ako ga vidite u podnožju moćnog stabla, među snažnim žilama upletenim u ispucalu zemlju, odmah se prihvatite kuke i motike, dok korov ne iskrčite. Inače će ponovo korov pomisliti da je važniji, stariji i veći od hrasta, od Kosova i Metohije, od Srbije, od svih nas.

Autor je član DS