Ministarstvo za opstanak u Srbiji

Situacija daleko prevazilazi pitanja patriotizma i izdaje i bilo kakve ideološke podele. Populacioni deficiti razvijenih država na Srbiju deluju kao snažan vrtlog kojeg domaći kontekst samo produbljuje. Odavde ne odlaze više samo „viškovi“ na privremeni rad u inostranstvo. Odavde odlazi, bez ikakvog izuzetka, svako ko ima i najmanju mogućnost za odlazak i bez posebnih zahteva i kriterijuma gde i kako. Izbeglice iz Hrvatske masovno postaju hrvatski državljani, državljani EU, i sa minimalno sredstava i preko površnih kontakata se ide preko.

Kursevi mađarskog su postali popularni, jer Mađarska, još jedna država EU omogućava državljanstvo svima čiji su preci rođeni na teritoriji Austro-Ugarske. Među mlađima masovno se jure sertifikati iz engleskog i upisuju se studije sa dugoročnim planom ostanka u tim zemljama. Slabije informisani, u srednjim godinama i lošije obrazovani odlaze da rade ilegalno u Nemačku, Austriju, Slovačku, Češku… Baratamo pretpostavkama i okvirnim procenama, a hipoteze nam se zasnivaju na ličnim utiscima jer je skoro nemoguće istraživanjem doći do preciznijih podataka.

Oni koji, silom prilika i usled nedostatka mogućnosti, ostaju ovde – a ne pripadaju odgovarajućim krugovima, osuđeni su na „sivu zonu“ ili na ponižavajuće uslove rada. Procenat zastupljenosti sive ekonomije u GDP-u decenijama, od 1990ih, se neznatno smanjuje i, ponovo prema proceni, dostiže i do 20% ukupne privrede. Ovoliki obuhvat sive ekonomije je među najvišim u Evropi (ne samo članicama EU) i predstavlja para-sistem privrede jedne zemlje. Preprodaje se švercovana i turska, mađarska, kineska roba, ilegalno se izdaju nekretnine i pružaju razne usluge, radi se na „crno“ ili se vara na „sitno“. Ovo nije moguće rešiti represijom – povećanjem broja poreskih inspektora, širenjem ovlašćenja komunalne policije i većim kaznama, već jedino suštinskom sistemskom reformom.

Poplava privatnih univerziteta i njihovih „departmana“ doprinela je brzom skoku procenta visokoobrazovanih, ali je pravi pokazatelj obrazovanosti stabilan i ničim narušen procenat funkcionalno nepismenih. To je stvorilo paradoks u kome doktori nauka ne umeju da govore i ne razumeju proste informacije. Sa izuzetkom pojedinačnih i retkih slučajeva – privatni univerziteti su u funkciji brzog dodeljivanja titula partijskim kadrovima, a tome se priklanjaju i mnogi državni, među kojima i kragujevački i beogradski univerzitet.

Ne postoji tačan podatak, već se ponovo govori o procenama broja zaposlenih u državi. Pretnja siromaštvom uz blokirano tržište, „državne jasle“ čini savršenim mehanizmom kontrole radno sposobnih. Ugovori na određeno, dugotrajna v.d. stanja ali i kontrola svih grana vlasti omogućava masovnu poslušnost plaćenih iz budžeta. Decenije klijentelizma omogućile su desetinama hiljada nekvalifikovanih ljudi minimalne zarade i strah od gubitka „sigurnog“ posla. Takvi poslušni kadrovi čine osnovu bez koje ovakvi režimi propadaju.

Svi mediji sa nacionalnom frekvencijom su pod potpunom kontrolom interesne grupe na vlasti. Informativne emisije su pretvorene u ekspoziture PR službe te grupe. Nekoliko nezavisnih malobrojnih redakcija nalazi se pod teškim udarom privatizovanih institucija – i njihovo poslovanje je pod neprekidnom istragom. Uz inspekcijski inventar u pojedinim redakcijama, ide i snažan paralelni udar na imidž i ti novinari se etiketiraju kao izdajnici, strani plaćenici, srbomrsci, itd.

Relativno slobodno se govori samo na društvenim mrežama, najpre na Twitteru, ali je i ta „sloboda“ etiketirana kao izdaja. Angažuju se horde botova koji obesmišljavaju svaku diskusiju u digitalnom prostoru. Privatizovane bezbednosne službe prikupljaju podatke o posebno lajavim i glasnim pojedincima, tako da i internet postaje nebezbedno mesto za različita mišljenja.

S vremena na vreme, a sve češće, stvara se svaka vrsta nacionalističke panike i ugroženosti od starih neprijatelja Srbije. Svakodnevno bacanje prašine u oči i skretanje fokusa sa suštinskih, životnih pitanja, tako produbljuje sveopštu javnu konfuziju. Dezorijentisana, osiromašena i potkupljena opozicija je beznačajna i nemoćna da utiče na promenu ovih tokova.

Nerazvijeno civilno društvo do nedavno su relativno uspešno „zamenjivale“ organizacije civilnog društva, nevladine organizacije. Veoma negativan imidž (čak i otvorena mržnja i netrpeljivost) nevladinih organizacija brižljivo se neguje u javnosti (strani plaćenici, izdajnici, strane agenture) dok se istovremeno registruju paralelne i organizacije lojalne interesnoj grupi na vlasti, čime se omogućava hologramsko postojanje organizacija civilnog društva. Po ideji neprofitne organizacije tako dobijaju subvencionisanu „konkurenciju“ protiv koje ne mogu mnogo. Svi znamo, zato i svedočimo masovnoj bežaniji – ova situacija se neće poboljšati sama od sebe, niti može da je promeni neki „heroj“ koji će izniknuti iz ovog mraka i svojom vizijom nam osvetliti put razvoja. Da li onda sve iznad napisano znači da ne postoji ništa što može da se uradi? Da li je zamisliva ucena čoveka koji može dostojanstveno da živi od svog rada?

Problem od kog mora da krene rešenje je činjenica da nije slučajno to što je u Srbiji nedostižan život od svog rada. Nizak profit, visoka korupcija,  sve višlji porezi, akcize i parafiskalni nameti – kompleksni poreski sistem i rastuća birokratizacija poslovanja služe tome da je racionalno zaključiti kako je preduzetništvo besmisleno i kako je najmudrija strategija rad za državnu platu (kolika god da je). Ne samo da malo ili uopšte ne radite, već za to dobijate i platu. Uz to postoji i mogućnost izvesnog društvenog ugleda u kome ste vi diplomirani „nešto“, ugledni građanin i komšija, umesto recimo –zanatlija i sitni trgovac.

Ni ova kriminalna vlast nije nametnuta Srbiji silom. Iako svakodnevno slušamo o „žutima“, oni nisu završili u zatvorima, isto kao što nisu ni Miloševićevi kadrovi pre njih.  Naprotiv, svi oni figuriraju na javnoj sceni i smenjuju se na vlasti sa istom politikom – očuvanja mehanizma u kome je životna strategija građana rad za državu i skromna nadoknada iz državnog budžeta, najčešće u zamenu za poslušnost.

U tom smislu, istinski „opozicioni“ zahtev nije i ne treba da bude smena Vučića i njegove svite, već zahtev za izuzećem države iz ličnog života i sudbine građana. Do osnaživanja građana ne može da dođe bez odgovarajućih uslova na tržištu. Ti uslovi, pre svih, znače i prestanak politike subvencija, ali i privilegovan status preduzećima i pojedincima vezanim za strukture vlasti. Sadašnje stanje na tržištu je nesavladiva prepreka za ulazak novih igrača. Bez nezavisnih i ekonomski snažnih građana, do kojih ne može da dođe u uslovima tržišne blokade i distorzije principa konkurencije, može da jača samo država i državna kontrola u svim segmentima života.

Bez ekonomski nezavisnih građana nemoguć je i autonomni razvoj civilnog društva, slobodniji mediji, podela vlasti, transparentnije trošenje javnog novca i kontrola vlasti od građana.

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS