Foto: Slavoljub Radojević

Ne možete da radite biznis zbog para, biznis se radi iz ljubavi. Ako vam „stomak igra“, ako kad se brijete ili šminkate mislite o poslu onda ste uspešni. Ako to ne mislite, menjajte posao.

Za ovaj savet vlasnik Delta holdinga Miroslav Mišković dobio je veliki i dugotrajan aplauz 600 studenata kragujevačkog Ekonomskog fakulteta koji su se odazvali pozivu Studentskog parlamenta na svojevrsni intervju s jednim od najvećih srpskih biznismena koji je takođe bio student tog fakulteta. Povod druženja bila je Miškovićeva knjiga „Ja tajkun“.

Počelo je opušteno pitanjem da li je nekad gostovao na „svom“ fakultetu. „Ne. Prvi put sam. I imam malu tremu“, odgovorio je Mišković drhtavim glasom iz suvog grla. Ali, vrlo brzo trema je nestala.

Šta Vam je glavna teza u knjizi?

Glavna teza je da treba imati znanje. Sve što se u Srbiji dešava sastoji iz teze i antiteze znanje – neznanje. Napredak zajednice, kuće, preduzeća, svega, zavisi od znanja. Ako hoću nekog da uvredim ja mu kažem da je samouk. A u Srbiji je uglavnom većina samouka. Malo je danas u privredi ljudi koji imaju iskustvo iz prethodnog perioda i na bazi tog predznanja formirali svoje kompanije. To su danas vrlo uspešni ljudi. Suština je opet u znanju i želji da u onome što radiš budeš najbolji ili nemoj da radiš.

Kad sam roditeljima rekao da idem da slušam vaše predavanje, oni nisu znali da ste vi na slobodi. Interesuje me vaš početak, kako ste se borili sa problemima?

Kao uspešnog privrednika zapazio me je Slobodan Milošević. Imao sa lepe ručkove i večere sa Slobom. Ništa ne razumem šta se kasnije desilo s tim čovekom. Pozvao me je da budem premijer, ali pošto on svakog prevari, i mene je. Dođem u Beograd i postanem potpredsednik Vlade za privredu i privatizaciju. Bio sam zadovoljan i mislio sam da mogu dosta da promenim jer sam znao da društvena/državna svojina ne može da živi. U Londonu mi je Boško Kostić, direktor Anglo jugoslovenske banke, našao savetnika za privatizaciju koji je radio u Vladi britanske premijerke Margaret Tačer. Vratim se u Beograd ali Miloševiću ne reaguje na moje tri najave. Shvatim da on ne želi dalju privatizaciju i demokratizaciju društva. A ja sam se s porodicom već preselio u Beograd. Vidim kuda kola kreću i posle šest-sedam meseci izađem iz Vlade uz objašnjenje da sam ozbiljno bolestan. Milošević mi je nudio da vodim Jat, ali sam odbio jer nisam znao taj biznis. U Kruševac nisam hteo da se vraćam i odlučim da osnujem privatnu firmu. Počnem da radim s četiri pripravnika, radimo razne poslove, firma se razvija. Ali suštine je bila u tome što smo mnogo učili, gledali smo šta drugi rade. Delta sve što radi ništa nije sama izmislila, sve je videla kako se radi u svetu. Puno plaćamo ljude iz sveta da rade za nas, dolaze da nam drže predavanja, puno naših ljudi odlaze po svetu. Ovo kako mi radimo, slobodan sam da kažem da je iznad nemačkog proseka.

A kad je počeo rat i sankcije preselili smo poslovanje na Kipar i u Rusiju. Išli smo iz posla u posao. Prve pare koje sam zaradio nisam ulagao u nekretnine, automobile, jahte nego sam sav zarađeni novac ulagao u razvoj ljudi. Najvažniji resurs u kompaniji su ljudi. Ali, kompanija mora da bude jako dobro organizovana i disciplinovana. Da se vidi red i organizacija. Vi kad dođete u Deltu možete da vidite apsolutni red. Znam da malko preterujem, ali retko je naći kompaniju kao što je Delta.

Koliko vam je kao mladom čoveku značila prilika da vodite firmu kao što je Župa?

U Župi sam puno naučio. I zato govorim da nije dobro da mlad čovek odmah posle fakulteta krene u svoj privatni biznis. U biznisu ne može da se laže. Može da se „muti“, da padate u nesvest dok pregovarate. Ali, kad se dogovorite to morate da izvršite. Sve možete da čujete o Delti, ali nađite nekoga koga je Delta prevarila u biznisu, nekog gde smo mi zaradili a on izgubio. Biznis mora da bude fer plej. I da svi zarađuju ako ti zaradiš. Znači, biznis je lepota. I meni je žao što se u našem društvu biznismeni nazivaju pogrdnim imenom tajkuni. Za 28 godina postojanja Delte plata nikad nije kasnila, a državi Srbiji u zadnjih deset godina platili smo dve milijarde evra poreza i doprinosa.

Šta vas je motivisalo da napustite „zonu komfora“ u Župi koju ste podigli na nivo uspešnog preduzeća?

Video sam da ni jedan uspešan direktor u Kruševcu nije normalno otišao u penziju. Svakog su oterali iz firme. Pošto sam se isticao u to vreme, znao sam da to i mene čeka. Morao sam da krenem za Beograd.

Mala digresija. Da sam 2006. godine posle prodaje Delta Banke napustio Beograd i otišao da živim u London ne bi imali prilike da me hapse u Srbiji.

Hoću da kažem da kad u jednoj sredini dostigneš vrh i kad vidiš da si višak, moraš da odeš.

Morao sam da presečem i ostavim odličnu firmu. Mi smo toliko zarađivali da nije bilo čoveka koji je imao dve i po godine radnog staža a da nema stan. Kako sam zarađivao? Bila su neka pravila i mi smo uleteli u ta pravila. A pravila sam naučio od Slovenaca. Oni su kupovali voće u Srbiji, izvozili ga i za dobijene devize uvozili robu široke potrošnje. I bavili su se „šrafciger industrijom“.

Ima neka pravila koja moraš da poštuješ. Mi smo u Rusiji, na primer, shvatili da moramo da platimo zaštitu. Ili, došao je Oleg Deripaska i rekao da Delta zarađuje pare na privrednim resursima Rusije, to je bio znak da mu prodam fabriku celuloze. Na Siciliji sam pitao kako se tamo dobijaju građevinske dozvole, odgovorili su mi „Odeš kod mafije, platiš i dobiješ dozvolu“. Rekao sam da je to prava stvar. Zašto? Postoje pravila i ti moraš da igraš po tim pravilima. Ali, to je okruženje, a važno je znanje. I molim vas, nemojte da se predajete. Svi ste vi sposobni, samo morate da nađete cilj. Ne možete vi da radite biznis zbog para, biznis se radi iz ljubavi. Ako vama „stomak igra“, ako kad se brijete ili šminkate mislite o poslu onda ste uspešni. Ako to ne mislite, menjajte posao. Pokušajte sebe da menjate. I svi možete da budete uspešni, verujte mi. Samo razmišljajte, na primer, koliko ste grešaka napravili prošle godine. Svi ste za nešto talentovani. Morate da uđete u poslove koji vas interesuju. Suština je da jedva čekate da stignete na posao, da se vidite s ljudima na poslu. Čovek više vremena provodi na poslu nego u kući. Ako vam nije lepo na poslu, ne može da vam bude lepo u životu. Zato ja govorim devojkama – ljubav, sreća i zadovoljstvo traju dve godine a uspešnost u biznisu celog života. Molim sve devojke da se ne predaju lako, da se bore. Ne možete da postanete domaćice s 28 godina. Danas u Srbiji 80 odsto žena postaju domaćice s 30 godina.

Kakav je bio vaš lični osećaj kad ste kretali u biznis?

Bio je težak. U Župi sam bio veliki generalni direktor, najmlađi dobitnik nagrade AVNOJ-a za privredu, to je bilo najveće priznanje u velikoj Jugoslaviji. I iz takvog statusa treba da idem u privatnike. Iznajmio sam dve sobe u hotelu Slavija Luks i ujutru se sudaram po hodnicima sa sobaricama i preskačem prljave čaršave. Ja, dobitnik nagrade AVNOJ-a i bivši potpredsednik Vlade. Tako počinjem biznis. Dva puta sam uzimao telefon da pozovem Slobu i zamolim ga da se vratim i da ću sve da slušam. Ipak sam sve izdržao. I pobedio.

U sutrašnjem broju: Kako doći do prvog miliona