Volim Srbiju na dobrovoljnoj bazi, mnogo više nego što je radna obaveza ovih na vlasti koji se svojim „rodoljubljem“ busaju u prsa baš svaki dan na Pinku i koji misle da su ulaskom u stranku na vlasti dobili i patriotizam.

Upravo zbog mog rodoljublja mi je sve ovo o čemu sam pisao zadnjih nedelja u Danasu teško palo. Verovao sam da sam u pravu i da će se društvena distorzija pod argumentima najvećeg Gutenbergovog otkrića – reči, korigovati te da će aktuelni trenutak postati meni jasniji, kada ono suprotno! Počeo sam da strahujem da će se moja nagomilana anksioznost konvertovati u ludilo.

Prve znake pretećeg ludila primetio sam onda kada sam shvatio da SNS smatra da svi koji ne podržavaju vlast moraju postati Prangije (Saša Janković), Pozderci (Vuk Jeremić) ili Sise (Boško Obradović). Bojazan da sam konačno poludeo pojačavala se jer nikako nisam uspeo da shvatim zbog čega je prezime Pozderac tako pežorativno i smešno da bi ga Hanibal J. Lektor Informera svaki dan kolokvijalno koristio za Vuka Jeremića?! Celom Informeru smešno i zabavno, a ja jadan ne razumem – pa kako da ne posumnjam u svoju razboritost?!

Međutim ono što mi se desilo u petak, 3. novembra, potpuno je razbilo moj misaoni tok. U ambulantu ulazi moj višegodišnji pacijent sa dijabetesom, inače nezaposleni arhitekta i izvinjava se što kasni zbog poziva iz Nacionalne službe za zapošljavanje. Kada se obradovah što će se moja ljubimica najzad zaposliti, ona mi pomuti razum: „Doktore, zvala me je Nacionalna služba za zapošljavanje Srbije da se zaposlim u Nemačkoj.“

Tu sam konačno posumnjao da sam somnabulan. Na insistiranje da mi ponovi rečenicu pokaza mi poziv na čijem zaglavlju jasno stoji „Nacionalna služba za zapošljavanje Republike Srbije i Bundesagentur fur Arbeit“ uz poziv „DIMAKA“ (nemački informativni centar za migracije, obrazovanje i karijeru) da se „živi i radi u Nemačkoj“. Trljam oči, štipam se – ipak vidim „contradictio in adjecto“: Srbija nudi zaposlenje u Nemačkoj!

Potpuno sam se uplašio za svoje mentalno zdravlje. Nije mi bilo bolje ni od misli Bleza Paskala da je „sasvim izvesno da su ljudi nužno ludi pa da bi, ne biti lud, bio još jedan oblik ludila“. Ponavljao sam u sebi: moja Srbija tera najbolju decu svoju u Nemačku, ne bi li se pohvalila da ih je manje na birou za zapošljavanje – i sam sebe nisam razumeo!

Prvo me je zabolelo to beskonačno ponižavanje – kada srpski državnik na turskom peva pesme turskom premijeru ili kada Srbija deportuje mlade u Nemačku žešće nego su to sami Nemci činili četrdesetih godina prošlog veka, ja to doživljavam kao nacionalno poniženje! Od ovog sramnog osećaja ne spasava me ni Hektorova teza da ja manje volim Srbiju jer ne podržavam Predsednika, odnosno da je tapija na rodoljublje u Palmira Toljatija 5, III sprat. Stidim se u ime i Gavrila i Slobodana Principa, i komandanta Mišića i komandanta Dapčevića, i u ime svih onih znanih i neznanih junaka koji su nacionalni ponos stavili ispred vlastitog i žrtvovali se u ime ideje. I kada su se u mom misaonom kaleidoskopu vrteli likovi različitih naših vojvoda, vojskovođa, i komandanata, na čelu svakog od njih video sam pečat „DIMAK“.

A onda me je potpuno dotuklo saznanje da je naš izvoz stvarno u zamahu – ali da mi isključivo izvozimo pamet! I da mladost u koju se navodno zaklinjemo smatramo monetom za potkusurivanje sa Nemačkom, hranom za večito gladne MMF ili Svetsku banku – čijim se „pozitivnim“ izveštajima neprestano hvalimo! I da je jedan Duci Simonović, ma koliko delovao neobično, duboko u pravu kada ovaj sistem kome su pare ispred duša naziva „ekocidnim“. Pa institucije našeg „sistema“ neprekidno zagađuju našu mentalnu okolinu i čine je ekomentološko nezdravom! Sada mi je jasno zbog čega ludim – čist biheviorizam: u uslovima mentalne zagađenosti teško je sačuvati mentalnu čistoću.

Nije ovde kraj ludostima – master arhitekte koje ne znaju najbolje nemački dobile su ponudu da se prekvalifikuju u „poželjnija“ zanimanja: mašinbravare, stolare, duboresce… Ni ovakva se „ponuda“ ne odbija, s obzirom da će u suprotnom biti brisani sa evidencije, izgubiti zdravstveno osiguranje i sve ostale beneficije koje nezaposlenima sleduju.

I stoga neka se niko ne ljuti na mene što naše silne uspehe ne vidim zbog ove „sitnice“: našeg sistematskog proterivanja mladih intelektualaca u Nemačku i našeg sistematskog insistiranja na zaglupljivanju! Čak smatram da ništa nije slučajno: mlade intelektualce napolje, a ostaviti one sa dualnim obrazovanjem da se sa dvadeset godina zapošljavaju u fabrikama Adama Smita i prodaju svoju mladost i perspektivu za trista evra mesečno.

Što bi rekao moj Nišlija Branko Miljković: „Opsesija budućnošću ponekad je razlog da se prespava sadašnjost.“

Beograde, prestani da spavaš, valjaće ti uskoro da budeš budan, najbudniji u svojoj sjajnoj istoriji – inače ćeš zaspati zauvek.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu