Foto: FoNet/Zoran Mrđa

Reč „vešala“ u našoj je javnosti prethodnih dana upotrebljena više puta nego što su je prosečni dželat i sudija iz nekog minulog veka u životu izgovorili, a da i dalje nismo razumeli ko su i čiji su ljudi koji su plastična vešala na proteste doneli. Da li je reč o režiji režima ili o ličnom neukusu nekih šetača „šaljivdžija“, da ne kažem obešenjaka? Ako je ovo prvo, sve je jasno. Ako je ovo drugo, onda apelujem na svakoga od 5 miliona: ne dozvolite svojom nepromišljenošću da vas hapsi čovek kojeg Koraks i danas, da se nikad ne zaboravi, crta sa zarđalom kašikom iz devedesetih, koju je štafetno nasledio od svog učitelja. Niko normalan ne poziva na vešanje, a da bi ikad u životu pozivao na rđavi escajg – moraš biti nešto još gore od nenormalnog. Zato kažem: ono što je Vučićeva retorika oduvek bila – naša ne sme biti nikad. Osim toga, ne isplati se, jer se za to u našoj državi dobije pritvor od 30 dana. Država poručuje: bolje vam je da se u nekoga zakucate kolima, jer onda ćete, kao Babićev vozač, moći da se branite sa slobode. Bolje vam je da nekom novinaru zapalite kuću i pokušate da ga ubijete, jer onda dobijete kaznu od 50 hiljada dinara i nanogicu. A najbolje vam je da navučete fantomke, rušite noću usred Beograda i šikanirate prolaznike, jer vam onda ne sledi apsolutno nikakva kazna. Mi živimo u pravnoj državi, ali pravnoj na alanfordovski način: onoj gde je zakon isti za sve, samo je za neke malo istiji nego za druge.

Zbog svega toga, mnogo više nego zbog vešala, budućnost naše zemlje – visi u vazduhu. Ako je istina da je za nedelju, kada cirkus stiže u vaš grad, svim građankama i građanima zaposlenim u javnim preduzećima naređeno da prisustvuju ukazanju Prvorođenog, onda je to sve što treba da znate o budućnosti koja sledi. U utorak je u Dnevniku RTS-a u prvoj trećini, dakle tamo gde su najvažnije vesti, emitovan prilog o tome da je Vučić otvorio novi nalog na Instagramu. To, međutim, jeste vest od fundamentalnog značaja za naše živote, jer nalog, vrlo pošteno, glasi: buducnostsrbijeAV. Ako vas neko prisiljava da mu dolazite na mitinge, ako vam neko preti kaznom ukoliko ga ne poslušate, ako vam neko svakim svojim potezom naglašava da je gazda, ako neko podvikuje tišina tamo, što je na korak od na mesto, ako vas tera da šenite i aportirate, onda se ono što će uslediti zaista zove – buducnostsrbijeAV, AV, AV. Glavna vest, dakle, glasi ovako: ako sami ne pokidamo povodac, nema nam spasa. Nema EU, Rusije ili Amerike, oni će ga tapšati po ramenu dok god mi budemo ćutali kao roblje; nema novog mesije u sjajnom plaštu pod koji ćemo svi da se sakrijemo, niti će Deneris Targerijan Lomiteljka Lanaca arčiti jednog od preostala dva zmaja da navrati u naše krajeve. Ima samo nas, građana ove zemlje, i sve što imamo smo mi sami.

A to MI mora da zna šta hoće, i da u tome istraje do kraja. U narodu se širi glasina da su ovo protesti opozicije, da izlazak na njih znači da se politički život u Srbiji svodi na biranje kome ćemo progledati kroz prste. Pozivam, zato, 5 miliona ljudi da izađe na ulice iz ličnog gneva i ne progleda kroz prste apsolutno nikome. Opozicioni lideri šetaju među nama, to je njihovo pravo. A naše je ne samo pravo, nego i građanska dužnost, da im kažemo kako nemamo amneziju. Ne samo što pamtimo korupciju i nepotizam, nego pamtimo i ubistvo gardista, i ubistvo novinara Milana Pantića iz Jagodine. Tu smo da im kažemo kako se pod lustracijom misli na sve funkcionere iz prethodnih 20 godina, pa i na njih. Da im kažemo kako se pod zakonom o poreklu imovine takođe misli na sve funkcionere, pa i na njih – a da se ja pitam, taj bi se zakon odnosio i na sve javne ličnosti. Tako bismo napokon, jednom za svagda, saznali ko ovde spada u pošten svet a ko ne, pa onda kome čast, kome sram, a kome zatvor. Priča o plaćeništvu odavno je bljutava, i želim da znate: u vaš grad i u svaki drugi ići ću o sopstvenom trošku, iz kruga dvojke nisam ni poreklom ni trenutnom adresom, nisam ni „drugosrbijanac“, jer moja je zemlja samo jedna, nisam nikad bio član nijedne stranke niti pokreta, a opozicionim liderima pre lustracije i sprovođenja zakona o poreklu imovine verujem onoliko koliko verujem i papirnoj novčanici od 13 dinara. Onome ko misli da je ljude poput Baneta, Koje ili Raleta, da samo neke spomenem, potrebno potplatiti da bi javno primetili kako ovde nešto debelo nije u redu – uglavnom se nema šta reći. Osim jedne stvari: u Beogradu je pre mene govorila predstavnica malinara. Drhtala je i zaplakala se od očaja i nemoći koju joj je država sručila na glavu. Ako neko misli da i nju plaća Soroš, neka ide da progugla ko se ovde zapravo sastaje sa Sorošem i Blerom, i neka se makar malo zastidi.

A kad smo kod bestidnosti: da se upoznamo, Ana Brnabić. Ne persiram nego se obraćam u množini, jer vi niste samo vi. Vi ste SNS, iako tobože niste. Spomenuli ste me u svom obraćanju na Pinku, pa evo „Selim-paši otpozdrava na pismo“. Rekli ste, citiram: „Vi ste juče slušali, jedan od govornika, Marčelo, kaže da ne mrzi ove krezube. Jel’ vi razumete kolika je ta podela? Čak i kad se kaže da ne mrzite, vi morate da uvredite.“ Gospođice Brnabić, reč koju navodite u našem jeziku označava osobu koja dosta zuba nema, i ništa više. Sve dok joj se ne doda još neko značenje. Upravo protiv tog pridodatog značenja ja sam u svom govoru ustao, i to su shvatili ama baš svi, pa tako i vi. Ali vi ste to, u bedničke svrhe svoje propagande, spinovali. Jer, to je vaša uloga: da spinujete i zamajavate pričama o suficitu dok narod vežba balansiranje po tankoj žici, onoj koja spaja kraj s krajem. Da glumatate kako ste za dijalog s predstavnicima medija i kreativne industrije, da na njihove ozbiljne optužbe i izložene činjenice pravite izraz lica kao Bili Piton kad mu se saopšti da je Pantelija umro i kažete „ajde?!“ – i da potom ne uradite apsolutno ništa. Izjavljujete da ste ponosni na slobodu govora u Srbiji. Živa istina, poneke slobodice još ima. Ja vas, međutim, pitam: da li ste ponosni i na posledice koje snose oni koji se usude da slobodno govore? Da li ste ponosni na cenzuru i autocenzuru, na skidanje predstava i koncerata s repertoara i programa festivala, na progon nepoželjnih reditelja iz pozorišta, na isecanje delova intervjua iz štampanih medija, na besomučno tabloidno blaćenje onih koji zucnu, na nedodeljivanje nagrada nepodobnima, na sabotiranje javnog čitanja jednog romana – i konačno, na spaljivanje kuće novinara i pucanje u vrata, da supruga i on ne pobegnu? Radije bih vas gledao kako mi odgovarate kod Tima Sebastijana, ali iako ćete mi odgovarati kod sarapa i drugih režimskih satrapa, preporučujem da se i vi meni obraćate u množini. Ja sam 5 miliona.

Na kraju, ponavljam Kojine reči. Ovo je naša poslednja šansa. Ako sada ne skupimo hrabrosti, možemo slobodno u kolektivnu migraciju. Razumem svakoga ko se boji, ali kažem: skupite hrabrost. Dostojanstvo svih nas pod čekićem je Aleksandra Vučića, i ukoliko se ne pobunimo, mi, sami, sve to s čekićem i dostojanstvom svešće se na stihove velikog Brodskog:

Ne, niko neće doći

I niko neće sprečiti

I zvuk čekića

U ritam će preći večiti.

Do pobede i do slobode, hrabri ljudi.

Povezani tekstovi