Premnogo artificijelnog, podređeno spektaklu po svaku cenu. Sve je počelo kada je vlast najavila štrajk glađu zbog „nasilja koje opozicija vrši nad građanima Srbije“. Istorija parlamentarizma ne pamti slučaj da je ministar odbrane neke zemlje došao na ideju da štrajkuje glađu protiv opozicije.

Međutim, naš ministar vojni, podržan sa još tridesetak poslanika vladajuće većine u Skupštini Srbije, nije video drugi način nego da štrajkom glađu primora pravosuđe i policiju da rade svoj posao, tj. da hapse nasilnike i fašiste okupljene u Savezu za Srbiju i time sačuvaju državni red i poredak. Govori li to Vulin o sebi, o vlastitoj nemoći, o neznanju da institucionalno rešava probleme, koristeći demokratske metode i procedure, ili pričom o štrajku uvodi kič estetiku u najviše zakonodavno telo države?

Nažalost, od gromoglasno najavljenog protesta se odustalo brže nego što se štamparska boja u novinama koje su oglasna tabla za poruke vlasti osušila. Istog dana kada nam je šef poslaničkog kluba naprednjaka Aleksandar Martinović skrenuo pažnju da se od štrajka glađu nije „odustalo“ nego je samo „odložen“ i da vlast uvek može duplo duže da štrajkuje od opozicije, počelo je zatvaranje poslanika i odbornika vladajuće većine po skupštinama širom Srbije.

Slušali smo tirade o potrebi danonoćne odbrane skupštinskih zgrada, čuvanje telima „izborne volje građana“, o brizi naprednjaka za demokratski poredak i institucije. Namera režisera da scene stražarenja nad onim što je zarobljeno budu slike dana i zaklone pogled na slobodne ljude okupljene na velikom antivladinom mitingu 13. aprila u Beogradu pokazale su se neuspešnim.

Da niko iz vlasti nije ni pomišljao da istinski štrajkuje glađu, najbolje govori fiskalni račun koji su pančevački naprednjaci napravili dok su se tokom vikenda 13. i 14. aprila dosađivali u zgradi gradske skupštine. Naime, dobrovoljno zatvoreni u Skupštini grada Pančeva, jeli su i pili o trošku građana, a šta bi drugo?! Medaljoni, pomfriti, salate, kafe, sokovi i svašta još, plaćeno je oko 100.000 dinara sa računa Gradske uprave Pančevo.

A da niko od naprednjaka iskreno ne želi dijalog i poštovanje demokratskih procedura, nego naprotiv, čini sve da uguši bilo kakvu debatu u društvu, najbolje govori friški primer iz Vršca. Tamo je prošle nedelje skupštinska većina usvojila nov Poslovnik o radu, koji predviđa da odbornik ima samo jedan dan da napiše amandman na dostavljena akta.

Svakom odborniku u Srbiji, bilo da je vlast ili opozicija, apsolutno je jasno da je nemoguće „amandman podneti predsedniku Skupštine u pisanom obliku, sa obrazloženjem, najkasnije sledećeg dana nakon dostavljanja predloga akata“, jer da bi se napisao valjani amandman neophodno je razgovarati sa građanima, pitati stručnu javnost za mišljenje, sazvati odborničku grupu, konsultovati se sa drugim kolegama odbornicima… Tako da je jedini cilj 161 člana Poslovnika Skupštine grada Vršca upravo da ukine mogućnost podnošenja bilo kakvog amandmana i oduzimanje mogućnosti građanima da učestvuju u poboljšavanju skupštinskih odluka koje izglasavaju SNS odbornici. Naravno, uvek na zvonce.

I zato kada Maja Gojković pozove narodne poslanike da „razgovaraju o procedurama, o amandmanima, o dopunama dnevnog reda, kao i o tome kako bolje da zastupaju građane u Srbiji“, njoj niko od građana Srbije ne veruje, a pogotovo ne veruju opozicioni odbornici iz lokalnih skupština.

Nema tu nikakve iskrene želje za dijalogom, nema želje da se čuje drugačije mišljenje i da se zajednički radi na novoj političkoj kulturi gde politički neistomišljenik neće biti tretiran kao izdajnik, strani plaćenik, nasilnik, ološ, narkoman, fašista, bednik, društveni talog, neprijatelj sopstvene države i naroda. Mi, odbornici kojima se ukida mogućnost podnošenja amandmana, vidimo u svemu ovome jedino iskrenu nameru vlasti da crtaju metu na leđima ama baš svakoga ko je javno rekao da je „jedan od pet miliona“.

Oni su iskreno posvećeni jedino tome da nas ućutkaju jednom za svagda kao što su to juče uradili Oliveru, a ovih dana to rade Radi Trajković.

Mi, demokrate, ne samo da vidimo, već osećamo na svojoj koži nasilje koje vlast sprovodi, verbalno i kao i svako drugo. Zbog pretnji, maltretiranja, ucena i pritisaka kojima smo izloženi već sedam godina, nama nikada nisu uputili čak ni lažno izvinjenje. To govori da su vlastodršci spremni da svoje našminkano lice pokazuju prema Evropi, a nama, građankama i građanima, gvozdenu pesnicu i puna usta poruga. Dvoličnost je izraz pomanjkanja karaktera, vlastitog stava i doslednog delovanja, kako u životu, tako i u politici.

Dakle: može štrajk glađu, al’ na pun stomak i može demokratija, al’ ne u mojoj kući.

S tom ogromnom razlikom, što lažni štrajk glađu može biti zdrav i zabavan, a lažna demokratija je definitivno opasna po život i razarajuća po društvo.

Autorka je potpredsednica Demokratske stranke i članica Asocijacije slobodnih odbornika

Povezani tekstovi